www.manastir.se

22. октобар -недеља Св. Литургија у Олофстрему у 10.00ч

Свештено мученик Јеротеј

Био друг св. Дионисију Ареопагиту, и нешто после Дионисија примио веру Христову од апостола Павла. Доцније га овај апостол постави за епископа Атинског. У време Успенија Пресвете Богородице и Јеротеј се јавио у Јерусалиму и учествовао у погребу. Својим божанственим појањем приведе многе к срдачном умилењу и показа себе као мужа надахнута свише. Много се потруди на делу Јеванђелском, многе незнабошце обрати к истини, добро управи стадо своје словесно, и најзад мученички сконча за Христа, који му даде двојак венац у царству Свом небеском: венац јерарха и венац мученика.

Свети Стефан и Јелена (Штиљановић)

Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој. Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу. Када је пак одрастао он је усрдно ревновао у делатном испуњавању воље Божје, којој се учио из Светог Писма. Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима, то јест Турцима. Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. или почетком 16. века), он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште. Праведни Стефан се и овде, као и свуда до сада, уклањаше од свакога зла и чињаше своме народу многа добра. Он себе свагда ограђиваше страхом Божјим и богољубивим човекољубљем. Беше изобилан вером православном, молитвом и милостињама, како према људима, тако и према црквама и манастирима. Иако беше опасан влашћу, он никада не заборављаше чинити правду. Но времена у којима он управљаше беху врло тешка, и неприлике притискиваху њега и његов народ са сваке стране. Праведни Божји родољуб, овај дивни кнез и деспот Српски може се заиста успоредити са светим Александром Невским или са светим Јованом Владимиром. Упокојио се почетком XVI века (по некима 1515. год.). На гробу његовом појављивала се ноћу светлост, према којој су и пронађене његове свете мошти, које су дуго почивале у фрушкогорском манастиру Шишатовцу, па су за време другог светског рата пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара. Његова жена Јелена видећи нетљене мошти Стефанове и чудеса од истих замонаши се и предаде подвигу до смрти.

Тропар (глас 4):

На Земљи си премудрошћу стекао славу, богатство твоје Господу предавши, и Он те је међу небеске житеље населио. Тело твоје, свети, на земљи је сачувао нетрулежно, јер си у целомудрености и чистоти праведно поживео: Зато са слободом моли Бога да нас спасе, Свети Стефане.

Преподобни Амон

Мисирац родом, и по занимању виноградар. Његови сродници и преко његове воље оженише га, но он не хте са женом живети, него је од првога дана назва сестром и усаветова је, да заједно са њим чува девственост своју ради вишег блага на небесима. И тако би са женом 18 пуних година. После, по договору, жена основа женски манастир у дому њиховом, а Амон оде у Нитријску пустињу, где се преда подвигу отшелничком. Велике дарове прозорљивости и чудотворства прими од Бога због чистоте срца свога. Неки муж и жена доведоше му побеснела сина да би га излечио молитвом. А Амон не хте никако. Но после дугог наваљивања родитеља, рече Амон: „у вашим је рукама и болест и здравље детета вашег. Вратите оној удовици (и рече јој име) вола украђена, и оздравиће син ваш." Ужаснути родитељи оваквом прозорљивошћу светитеља признаше свој грех и обећаше чим дођу дома вратити украђеног вола. Тада се Амон свети помоли Богу, и оздрави дете. Амон је био присни друг св. Антонија Великог. Када Амон сконча у Нитрији око 350. год. виде св. Антоније из своје келије душу Амонову у висинама и рече братији: „данас се представи авва Амон, ево видим душу његову свету како је ангели носе на небо"

Преподобни Павле Препрости

До своје 60. године живео у свету као жењен човек. Затекавши своју жену у греху, он остави све, оде у пустињу св. Антонију, и прими монаштво од овога. И ако је био прост и некњижеван, доспео је до таквог духовног савршенства, да је у свакоме човеку видео душу каква је као што обични људи виде тело један другога. И чудотворац беше велики, и у неким случајевима превазиђе и св. Антонија. Скончао у дубокој старости, 340. год., и преселио се у радост ангелску.

Амона неко замоли једном: 
— Пут ми спасења покажи бедном. 
Рече му светац: целог твог века 
К'о сужањ буди што на суд чека. 
К'о што се сужањ судије боји 
И у тамници часове броји 
Будно ловећи споља гласове 
Кад ће му с' рећи: судија зове! 
Оброк и конак он и не гледа, 
Не зна кад стоји нити кад седа. 
Тек ослушкује и ослушкује 
Позив судије кад ће да чује. 
И ми смо тако мој мили брате, 
То важи за ме, то важи за те. — 
Други га пита: пут тесни шта је? 
И пут прискорбни — и докле траје? 
Рече му Амон: пут тесни — то је 
Стешњење мисли, да с' не растроје. 
А пут прискорбни — жељa стешњење, 
Само у Христу тражи спасење. — 
Премудри Амон, витез подвига, 
Стрпљив носилац Христова ига. 
Угоди Богу, ублажи људе — 
Господ му Рајем награди труде.

РАСУЂИВАЊЕ

Виђење св. Андреја. Није само апостол Павле био узнесен у Рај и чуо неизречене речи (II Кор. 12, 4). После апостола Павла на преко 850 година то се догодило и са св. Андрејом. Једне зимске ноћи леже Андреја свети међу псе на буњиште, да би загрејао своје промрзло тело. У том јави му се ангел Божји и диже га у Рај (у телу или ван тела то ни сам Андреја није могао објаснити) и две недеље држа га у небесном свету водећи га до трећега неба. „Видех себе одевена у одело пресветло, као од муња изаткано, и венац од цвећа на глави мојој, и појасом царским опасан бејах, и радовах се веома због те красоте, и дивих се умом и срцем неисказаној лепоти Раја Божјег, и ходих по њему и веселих се.." По том описује Андреја како виде Христа Господа: „и када нека пламена рука повуче завесу, видех Господа мојега, као негда пророк Исаија, како седи на престолу високом и преузвишеном, и серафими стајаху унаоколо. Обучен беше у ризу црвену. Лице Му пресветло, а очи Му прељубазно гледаху у мене. Видевши Га падох ничице преда Њ клањајући се сјајноме и страшноме престолу славе Његове. Колика ме радост обузе при виђењу лица Његовог немогуће је изрећи; и сада спомињући се тога виђења испуњавам се радости неисказане. И чух премилосрднога Творца мога када Својим преслатким и пречистим устима рече ми три речи, које толико усладише срце моје и разгореше љубав к Њему, да се сав као восак топих од топлоте духовне..." Када св. Андреја по том пожели видети и Пресвету Богородицу, би му речено, да тренутно она није на небу него се спустила у свет, да помаже бедне и теши невољне.

 

Покров Пресвете Богородице

Од увек је црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим ходатајственим молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. 1. октобра 911. год. у време цара Лава Мудрога (или Философа) било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је св. Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Св. Андреј видећи то јављање показа руком Епифанију блаженом, и упита га: „видиш ли, брате, Царицу и госпођу над свим, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: „видим, оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

Тропар (глас 4):

Днес благовјернији људије свјетло празднујем, осјењајеми твојим Богомати пришествијем, и к твојему взирајушче пречистому образу, умилно глагољем: покриј нас честним твојим покровом и избави нас от всјакаго зла, мољашчи Сина твојего Христа Бога нашего спасти души нашја.

Свети апостол Ананија

Један од Седамдесеторице. Беше епископ у Дамаску. Према јављењу Божјем (Дела Ап. 9.) крстио Савла, доцнијег апостола Павла. Насупрот свима гоњењима храбро проповедао Јеванђеље, због чега буде камењем убијен у граду Елевтеропољу. Његове свете мошти пренете су у Дамаск а доцније у Цариград.

Преподобни Роман Слаткопојац

Родом из Емеса града Сиријског. Служио као црквењак најпре у Бејруту, а по том у Цариграду при саборној цркви у време патријарха Јевтимија (490– 504. год.). Био неписмен и невешт појању, због чега су му се подсмевали неки учени клирици. Св. Роман се плачевно молио Пресветој Богородици, и она му се јави на сну, пружи му неки свитак хартије (звани кондак), и рече му да прогута. Сутрадан је освануо Божић, и Роман изађе на амвон и ангелским гласом испева „Дјева днес". Сви беху удивљени како садржају те песме тако и гласу појца. Примивши од Богородице дар песнички Роман испева преко 1000 кондака. Као ђакон велике цркве упокојио се 510. год. у Цариграду,

и преселио се међу ангелске хорове.

Преподобни Јован Кукузељ

Словенин из Драча. Као младић био узет у музичку школу у Цариград, где постане омиљени појац на двору царском. Бојећи се људских ласки и похвала одбегне у Св. Гору, и пријави се у Лаври као чобанин. Као чобанин и монах он се изванредно подвизавао. У два маха јавила му се Пресвета Богородица. Упокојио се у XII столећу.

Преподобни Григорије

Монах Лавре Светогорске из XIV столећа.

 

Свети Роман у сред службе 
Појави се на амвону 
Па запева песму чудну 
У ангелском слатком тону: 
„Дјева данас рађа Њега 
„Који беше прежде свега; 
„Земља вертеп—худи свој дом 
„Нуди Њему Неприступном, 
„А мудраци трагом звезде 
„У посјету Њему језде. 
„Нас ради се Бог превјечни 
„Роди као отрок млечни!" 
Слушајући песму ову 
Свак осети наслађење 
И на лицу свег народа 
Беше силно удивљење. 
Слава нек је Божјој Мајци 
Што молитве сузне чује, 
Што молитве богомољне 
Премилосно испуњује.

РАСУЂИВАЊЕ

Пресвета Богородица често се јављала светим људима ради неке потребе, било да их ободри у подвигу, било да их исцели од болести, било пак да им открије неку тајну. Два донекле слична и дивна случаја догодила су се у Лаври Светогорској, и то са св. Јованом Кукузељем и св. Григоријем монахом, само у разна времена. У време великог Акатиста уз часни пост, а по отпојању истога, Јован се беше заморио и спустио у столицу према икони Богородичној. Како је сео тако је и заснуо. У томе јави му се Света Пречиста сва у небеском сијању, и рече му: „радуј се, Јоване! Пој и не престај појати, а ја те за то не ћу оставити." При тим речима Она метну у руку Јованову један златник. Кад се Јован трже ода сна, златник беше у његовој руци. Поражавајућа чудеса после тога дешавала су се како од иконе Богородичине тако и од тог златника. Други случај десио се са монахом Григоријем. И он је, као и Кукузељ, био појац у цркви. Патријарх Калист беше установио, да се на службама св. Василија пева „о Теб! радуется" место „Достойно." Његов наследник патријарх Филотеј обустави то, и нареди да се због краткоће пева увек „Достойно". Но једанпут у очи Богојављења, а у присуству Григорија патријарха Александријског, отпева Григорије „О Тебе радуется". После тога одмах му се јави Света Пречиста, као и Кукузељу, метну му златник у руку и рече: „много ти благодарим за твоје појање у част моју." Због тога и од тада установи се, да се на службама св. Василија увек пева „о Тебе радуется."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам неправде цара Ахаза и казне Божје (II Днев. 28), и то: 
1. како Ахаз чињаше што је зло пред Господом целога века свога; 
2. како подиже идоле по свима угловима у Јерусалиму и по целој земљи и клањаше им се; 
3. како имаше многе ратове, и у свима би побеђен, земља му би опустошена, стотине хиљада изгибоше и толико одведоше у ропство.

БЕСЕДА

о мужу блаженом
Благо мужу који не иде на савјет 
нечестивих, и на пут грјешникa не ста, 
и на сједиште губитеља не сједе
(Пс. 1, 1). 

Благо оном пре свега, браћо, ко није толико окорео од греха, да може чути и испунити савет Божји, који долази преко пророка. Нечестиви су они који све што мисле, мисле па супрот Богу и вољи Божјој; грешници су они који иду путем својих жеља и својих мисли, насупрот жељи Божјој и закону Божјем; губитељи су они који упропастивши себе злим делима упропашћују и друге. И тако прво долази зла помисао (зао савет), па зло дело, па зао пример — саблазан. Благо, дакле, мужу који нити тражи савета у нечестивих људи нити се саглашава са нечастивим мислима својим, него налази довољно савета за све што му треба за спасење у закону Божјем. Благо мужу који ни једанпут не ста на пут, којим грешници ходе, или ако ста, покаја се и поврати се на пут живота, који је од Господа. Благо мужу који не седе на позорницу губитеља душа невиних, да својим саблажњивим примером саблажњава и губи душе невине. Јер је речено о саблазнитељу: боље би му било да се објеси камен воденични о врату његову и да потоне у дубину морску (Мат. 18, 6). 
Браћо моја, благо свима вама, и мушкима и женскима, који се опрезно клоните од ова три зла: од нечестивих мисли и савета, од дела грешничких, и од саблажњавања других. Сва та три зла јесу као једна иста отровна змија, која од малене змије порасте у велику змију. 
О Господе благи, Створитељу наш, помози нам силом Твојом и добротом Твојом, да се спасемо од змије ове љуте, коју Ти, Христе Господе, победи оружјем непобедивим Крста Твога часнога. Помози нам, да слушамо само Твој савет, да идемо само Твојим путем, и да светлимо само Твојим примером. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

Преподобни Кириак Отшелник

Рођен у Коринту од родитеља Јована и Евдокије. Отац му Јован беше презвитер, а месни епископ Петар сродник његов. У раној младости постави га епископ за чтеца саборне цркве. Читајући Св. Писмо млади Кириак дивљаше се Промислу Божјем, како прослави све истините слуге Бога живога, и како устроји спасење рода људског. У 18. години својој одведе га жеља за духовним животом у Јерусалим. У Јерусалиму ступи у манастир некога Божјег човека Евсторгија, који му даде почетна упутства у монашком животу. По том оде св. Јевтимију, који га прозре као будућег великана духовног, обуче га у схимну и посла на Јордан св. Герасиму, где Кириак проведе 9 година. По смрти Герасимовој опет се врати у манастир св. Јевтимија, где оста на безмолвију 10 година. После тога мењаше место за местом бегајући од славе људске. Подвизаваше се и у обитељи св. Харитона, где најзад и сконча свој земни пут навршивши 109 година живота. Прослављени подвижник и чудотворац св. Кириак је био крупан и снажан телом, и такав остао до дубоке старости, и поред тешког поста и бдења. У пустињи се понекад годинама хранио само сировим зељем. Ревновао је много за веру православну изобличавајући јереси, нарочито јерес Оригенову. За себе је говорио, да га од како је монах сунце никад није видело да једе нити да се гневи на кога. По уставу св. Харитона монаси су јели само једанпут дневно, и то по заласку сунца. Беше Кириак светило велико, стуб Православља, дика монасима, моћни исцелитељ болних, и благи утешитељ тужних. Пожививши дуго на корист многих пресели се у вечну радост Господа свога 557. год.

Тропар (глас 1):

Пустињиј житељ и в тјалеси ангел, и чудотворец показалсја јеси богоносе оче наш Киријаче; постом, бденијем, молитвоју небеснаја дарованија пријим, исцјељајеши недужнија и души вјероју притекајушчих к тебје. Слава давшему тебје крјепост, слава вјенчавшему тја, слава дјејствујушчему тобоју всјем исцјељенија.

Свети мученик Дада и Говделај.

Дада – великаш Персијски и сродник цара Сапора, а Говделај син истога цара. Када св. Дада јавно исповеди веру своју у Христа, нареди цар Сапор, те га мучише љутим мукама. Но при тим мукама Дада сотвори именом Христовим чудеса велика, која тако силно утицаше на сина царева Говделаја, да и он поверова у Христа. Незнабожни цар не поштеди ни сина свога, него и њега удари на тешке муке. И Дада и Говделај прославише Бога истрајним трпљењем и многим чудесима, и у мукама предадоше Богу душе своје. Пострадаше у IV столећу. Са њима пострадаше – јер повероваше у Христа – и сестра Говделајева Каздоја и главни жрец Гаргал.

Свети Теофан Милостиви.

Богат грађанин из Газе. Толико беше милостив, да раздајући своје имање ништим и сам обништа. Пред конац живота нападе га водена болест, и он у тој болести издахну. Но из његовог тела потече целебно миро, којим се болни исцељиваху.

Света Марија Палестинска

Била најпре чтеца Псалтира при цркви Васкрсења у Јерусалиму. Па како беше красна лица, то су се многи гледајући је саблажњавали греховним помислима. Да не би била повод греха других људи Марија се удаљи у пустињу Сукијску, са једном котарицом боба и једном тестијом воде. 18 година проживе св. Марија у пустињи, и силом Божјом нити јој неста боба ни воде. Застали је још живу а по том и сахранили ученици св. Кириака.

Марија се, краснолика, 
красна родила, 
Марија се, Христоверна, 
Христу молила: 
– Помози ми, мој Господе, 
немоћној жени, 
Покажи ми пут спасења, 
убогој мени; 
Ја се трудим да не грешим 
с Твојом помоћи 
Ал' саблазан лицем бивам 
туђој немоћи. – 
Марија се живом Богу 
с плачем поклони, 
У пустињу, од очију 
људи се склони. 
С Богом Мара разговара, 
то јој је плата; 
Светлија јој душа поста 
од чиста злата. 
Кад су лета прохујала, 
тело увену. 
Ангел сиђе, у Рај диже 
небесну жену. 
Међ ангели сад ликује 
к'о ангел сија, 
И за нас се Богу моли, света Марија.

РАСУЂИВАЊЕ

Многи људи по незнању више се труде како ће ублажити муке у старости и предсмртној болести него ли како ће се избавити од мука адских у животу после старости и смрти. Беше тако неки нежењен човек, велики среброљубац, који из године у годину све са јачом страшћу сабираше себи непотребна богатства. Кад су га питали, на што се труди толико и сабира благо, које је сувишно за његов живот, он одговори: „сабирам за старост. Ово ће ме благо лечити и хранити у старости и болести". И заиста, слутња се његова обистини. У старости га спопаде тешка и дуготрајна болест. Он је раздавао уштеђена блага лекарима да га лече и слугама да га чувају и хране. Но благо се истроши а болест се продужи. Лекари и слуге га оставише, и он паде у очајање. И суседи му додаваху нешто хлеба до смрти, а по смрти сахрањен би о трошку општинском. На што је наменио био своје благо, на оно је и дао. Бог му је учинио по вољи, и послао му болест, о којој је он говорио, и за коју је велико благо припремао. Све благо његово ипак није могло да ублажи муке његове у овом свету, а чиме ли ће их он тек моћи ублажити у оном? Чиме – кад није понео собом ни вере, ни наде, ни милосрдних дела, ни молитава, ни покајања? Неко виде човека усопшег у великој рајској слави, и упита га, чиме со он удостоји те славе? Одговори човек: „ја сам у земаљском животу био најамник једнога злотвора, који ми никад није најам плаћао; но ја сам све трпео, и служио до краја с надом у Бога". Виде и другог још у већој слави, и кад га упита одговори онај: „ја сам био губав, и до краја, приносих Богу благодарност за то". А онога, који гомилаше новац за болест у старости никад нико не виде у слави рајској у ономе свету.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам казну Божју којом би кажњен цар Озија (II Днев. 26), и то: 
1. како се у свом високоумљу приближи Озија с кадионицом олтару Божјем; 
2. како му на једанпут изађе губа на челу.

БЕСЕДА

о познавању Оца и Сина
Оче праведни, свијет тебе не позна, 
а ја те познах
(Јов. 17, 25). 

Раван равнога најбоље познаје. Нижи не познаје вишега, ни смртни бесмртнога. Старозаветни пророци и неки од мудраца старога века знали су Бога као Створитеља и Промислитеља, но нико Га није знао као Родитеља. Они који су Га знали у старини, знали су Га кроз стварање а не кроз рађање. Кроз стварање познали су они нешто од правде и мудрости и силе Божје, но нису познали љубав Његову, јер се љубав познаје кроз рађање. Родитељ познаје тајну рођенога, и рођени познаје љубав родитеља. Свијет тебе не позна, јер свет гледаше Тебе као Господара а себе као роба; а ја те познах, јер ја те видим као родитеља и осећам неисказану љубав Твоју. Свет Тебе гледа кроз завесу дела Твојих, а ја Те гледам лицем у лице, у вечној красоти љубави Твоје. Тај пламен вечне родитељске и синовске љубави донео је Господ међу људе. Да би људи видели Бога у том пламену, у тој новој и дотле непознатој светлости. То ново богопознање кроз љубав предао је Господ апостолима Својим. И оно је дошло до нас. О да би се и у нама разгорео тај пламен божанске непролазне љубави! Да би тако познали Бога као Родитеља, а себе као децу Његову, усиновљену кроз жртву Сина Божјег Јединородног. 
О тропламени Боже, Оче, Сине и Душе Свети, осветли и нас, помрачене грехом, вечним сјајем љубави Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Евменије Гортински

Свети Евменије епископ Гортински, на Криту. Од младости сведушно пошао за Христом, ослободивши се од два тешка бремена: од бремена богатства и од бремена тела. Првог бремена ослободио се раздавши све своје имање ништим и убогим, а другога великим постом. И тако прво себе исцели, па онда поче другима давати исцелење. Бестрастан и испуњен благодаћу Духа Светога Евменије засија светлошћу, која се не могаше сакрити. Па као што је писано не може се град сакрити кад на врху горе стоји (Мат. 5, 14), не може се ни Евменије свети сакрити од света. Видеше га људи и изабраше за епископа у Гортину. Као епископ оп управљаше стадом Христовим као пастир добри. „Беше отац сиротим, богатство ништим, утеха жалосним, исцелитељ болним, и предиван чудотворац. Молитвом је чинио чудеса многа: опаку змију умртвио, демоне изгонио, болеснике многе исцелио; и то не само у своме месту него и у Риму и у Тиваиди. У Тиваиди молитвом кишу испроси у Бога у време суше; и тамо најзад и сконча земни живот свој и пресели се у вечне обитељи Господа својега. Живео и деловао у VII столећу.

Тропар (глас 7):

Постом си украсио свој живот, сиромашне заволевши, и њима раздавши све своје имање, у врлинама си засијао као сунце, тешећи плачуће и веселећи невољне. Зато и нама испроси, молимо те, молитвама твојим, свети оче Евменије, опроштај грехова од Господа Христа.

Света мученица Ариадна

У граду Промиси у Фригији за време цара Адријана беше неки властелин Тертил незнабожац. Ариадна девица беше му робиња, и хришћанка. На дан рођења свога сина Тертил уреди велико жртвоприношење идолима, на које благочестива Ариадна не пође него оста дома молећи се Богу истиноме. Господар њен разгневи се на њу због тога и поче је присиљавати да се одрекне Христа и поклони идолима. Но како се Ариадна отказа то учинити, он је намучи бијењем и другим љутим мукама, па је баци у тамницу. Онда је пусти из тамнице и најури од куће; но убрзо се раскаја, што је пусти, те посла слуге да је ухвате и врате. Ариадна се беше већ удаљила из града. Када виде гонитеље она се помоли Богу при једној великој стени, и стена се раствори и сакри Ариадну. Слуге се од тога збунише, међу собом завадише и побише, те изгибоше један од другог.

Свети мученик Бидзин кнез Грузински

Пострадао за Христову веру од шаха Абаса II заједно са својим сродницима: Елисбаром и Шавлом 1661. год.

Ариадна, девица изрјадна, 
Чесно служи господара свога 
Али Бога више но човека. 
Робињица телом а не душом, 
Она душу не хте заробити, 
Идол'ма се не хте поклонити: 
Клањаше се Богу Створитељу, 
Клањаше се Христу Спаситељу, 
Идол'ма се не хте поклонити. 
Муке прими за Господа свога, 
Муке прими са радошћу вељом 
Са радошћу и благодарношћу. 
Бог милосни оком свевидећим 
Виде муке свете Ариадне, 
Па нареди мртвоме камену 
Да сакрије деву намучену. 
Као негда Теклу и Јована. 
Ариадно, преблажена дево, 
Помози нам твојим молитвама 
Пред престолом Бога милоснога. 
А у друштву свете Богомајке – 
Помози нам твојим молитвама.

РАСУЂИВАЊЕ

Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мат. 25, 40), рече Господ. Слично бива при давању милостиње као и при Причешћу. У Причешћу под видом хлеба и вина ми примамо у се самога живога Господа Христа; при давању милостиње дајући беднику ми дајемо, самоме живоме Господу Христу. Неки човек у Цариграду беше необично милостив. Идући улицама градским он је тискао у руке сиромасима свој дар, и одмах ишао даље, да не чује благодарност и да не буде познат. Када га упита неки његов пријатељ, како поста тако милостив, он одговори: „једном у цркви чух свештеника где учи, да ко даје сиромаху, тај даје самоме Христу у руке. Не поверовах у то онда, јер мишљах, како то може бити, кад је Христос на небесима? Но једном идући дому своме видех ништега где стоји и проси, а над главом његовом сјаји се лик Христов. У том неко прође и даде просјаку хлеб; и ја видех како Господ пружи Своју руку, прими хлеб, и благослови даваоца. Од тада ја увек виђам тај лик над главама просјака, и зато са великим страхом чиним милостињу колико могу".

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам правду цара Асе и награду Божју (I Цар. 15), и то: 
1. како Аса чињаше што је право пред Господом и очисти земљу од идола; 
2. како му Бог дарова победу над Етиопљанима и благослови њега и народ његов сваким добром.

БЕСЕДА

о Господу васкрслом и живом, који је васкрсење и живот
Ја сам васкрсеније и живот (Јов. 11, 25). 
Ове свете речи изрекао је Господ Исус Христос. Није их он само казао, него и делом доказао. Васкрснувши кћер Јаирову, и сина удовице Наинске, и пријатеља Свога Лазара, Он је доказао, да је Он васкрсеније и живот и васкрситељ и животворац. Но васкрсењем самога себе из мртвих Он је то најбоље доказао. Јер бити жив и помоћи умрломе – о томе се бар да говорити; али бити мртав, и сахрањен, и лежати три дана у гробу, и помоћи себи, оживети себе – о томе се није дало ни говорити до Христова васкрсења. То је чудо над чудесима, и доказ силе над сваком силом. То чудо извео је Господ наш. Ту силу показао је Господ наш. Истините су, дакле, речи Његове: ја сам васкрсење и живот, истините, и свете, и утешне за све нас, који гредимо неизбежној смрти телесној, и који се надамо живети после гроба и видети жива Господа нашег у слави. Но није Господ наш само васкрситељ тела, Он је васкрситељ и душе. За живота Свога на земљи Он је васкрсао само неколико људских тела и безброј душа. Да тиме покаже, да је васкрсење душе много важније од васкрсења тела. Без мало све људске душе биле су мртве, кад је Он сишао у свет, и Он је безбројне васкрсао силом Својом и запојио животом Својим. И Јевреји и незнабошци били су душом мртви, и Он је оживео и једне и друге. Оставимо, браћо, и ми бригу о васкрсењу наших тела, и потрудимо се, док још имамо рока, око васкрсења душa наших. Јер ако душе наше не васкрсну и не оживе Христом још овде на земљи, не очекујмо никакву радост од васкрсења наших мртвих телеса у дан судни, у Дан Гнева. Јер ће тада тела мртвих душа устати не у живот него у вечну муку. 
О Господе Исусе, васкрсење наше и животе наш једини, помози нам силом Твојом и милошћу Твојом, да васкрснемо и оживимо Тобом, на спасење и живот вечни. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

Воздвижење (поздизање) часног крста - Крстовдан

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.
Тропар (глас 1):

Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.

Света Плакила царица

Супруга цара Теодосија Великог. Била истинита хришћанка и по уму и по делима. Нарочито се одликовала помагањем бедних и болесних људи. Када су јој неки говорили, да се то не слаже с царским достојанством, она је одговорила: „царском звању приличи, да помаже новцем; моје пак личне трудове (око ништих) ја дајем Ономе који је благоизволео дати мени то звање." Упокојила се мирно око 400. год.

Преподобни мученик Макарије Солунски

Ученик св. Нифонта патријарха у време, када се овај бавио на подвигу безмолствовања у Ватопеду. Макарије жуђаше за мучеништвом за Христа Господа, и умоли св. Нифонта за благослов. Прозорљиви патријарх видећи да је то воља Божја, благослови му пут на мучеништво. Макарије оде у Солун и у једној гомили Турака поче да говори о Христу као једином истинитом Богу. Турци га истуку и баце у тамницу. Кад су га извели на суд, Макарије викне Турцима: „о кад би ви познали истину и крстили се у име Оца и Сина и Св. Духа!" Турци му одсеку главу 1527. год. У том часу св. Нифонт видео духом из Ватопеда и објавио монаху мученичку смрт Макаријеву говорећи: „знај, чадо, да је сабрат твој Макарије скончао данас мученички, и да се узноси на небо торжествујући и радујући се Господом. Молитвама његовим да се и ми удостојимо блаженства".

Преподобна Марија Тарсијска

Живела сасвим развратно. Два монаха путујући кроз Тарс одседну у гостионици, где Марија провођаше блуд. Када приступи монасима, они је укореше и одгурнуше као нечисту. Она се на једанпут покаја, и зарече се тога часа никад више не грешити. Монаси је узеше и одведоше у женски манастир, где се Марија до старости подвизаваше. Удостојила се чудотворства и за живота.

Спаси, Боже, људе своје, 
Спаси Господи, 
Крстом часним Ти нам светли, 
Крстом на води! 
Крст је сила и знамење, 
Крст је спасење. 
Спаси, Боже Патријарха 
И Владика српских збор 
Дај му снаге да послужи 
Твом Крсту часном! 
Крст је сила и знамење, 
Крст је спасење. 
Спаси, Боже и све оне 
Што су на власти, 
Крст пресвети нек их чува 
Црне пропасти! 
Крст је сила и знамење. 
Крст је спасење. 
Спаси, Боже и сав народ 
Што Ти се моли. 
Нека Крстом свакој муци 
Брзо одоли! 
Крст је сила и знамење, 
Крст је спасење.

РАСУЂИВАЊЕ

Као што се свећа од свеће пали, тако и добро дело од доброга дела. Неки патриције хтеде поклонити цркви један златан крст, па позва младог и искусног златара, даде му много злато на меру и поручи му, да изради крст какав он жељаше. Сиромашни кујунџија видећи колику жртву чини патриције ради душе своје, разгоре се срцем према Богу, па се реши, те и он додаде оној гомили злата патрицијевог својих десет златника. Када крст би готов, патриције измери крст, и нађе, да је тежи од онога злата што он даде младићу. И одмах стаде да кара младића као лопова, подозревајући га, да је утајио нешто од његовог злата, и на место утајеног злата метнуо неки други тежак метал. Када младић виде патриција јаросна, он му онда исповеди своје дело. „Приложих, рече, и ја од мога злата, као она удовица две лепте, да бих примио с тобом награду од Христа." Чувши ово патриције разнежи се срцем и рече честитом младићу: „од данас те узимам као свога сина и наследника целог мог имања".

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам преступ Јеровоамов и казну Божју (I Цар. 13), и то: 
1. како Јеровоам сали два телета златна и нареди народу да им се клања као боговима; 
2. како пророк објави Јеровоаму негодовање Божје и чудесно расу олтар пред идолима; 
3. како Јеровоам пружи руку на пророка, но рука му се осуши, и тек по молитви пророка оздрави.

БЕСЕДА

о истинитости сведочанства Христова
Ако ја свједочим сам за себе, 
истинито је свједочанство моје
(Јов. 8,14). 

Светлост истинито сведочи кад сведочи о постојању сунца, и не лаже. Исто тако и Господ Исус истинито сведочи све што сведочи. Он је сишао међу људе као небески сведок, да посведочи постојање тројединог Бога, постојање света ангела и душа, љубав Божју према људима, Промисао Божји о људима, силу правде над неправдом, моћ истине над лажју, блажену бесмртност праведника и вечну муку грешника, васкрсење из мртвих, Суд Божји, и још много осталога, што су људи под велом греха само бледо наслућивали но нису знали 
нити тврдо веровали. А пре свега да посведочи, да је Он Син Бога живога, раван Оцу Своме по бићу, сили и љубави, и раван Духу Божјем Светоме. Јер Сведок је морао прво посведочити Себе, да би се Његовим сведочанствима односно других тајни могло веровати. С гледишта чисте и непроменљиве истине свако је сведочанство Христово истинито, но с гледишта помрачених Јевреја оно није било истинито. За Бога, и ангеле Божје, и праведнике, и за вечност, и за време сведочанство је Његово истинито, за то Он и говори: истинито је свједочанство моје. Али за помрачене умове окорелих грешника то сведочанство није истинито, за то Он раније и рече Јеврејима: ако ја свједочим за себе свједочанство моје није истинито (5, 31). То јест: оно није истинито за вас Јевреје, у самој ствари оно је истинито само по себи. 

О Господе преблагословени, Исусе Сине Бога живога и једини Спасе наш, избави нас од немоћи грешничкога ума и злобности грешничкога срца. Обасјај нас светлошћу речи Твојих, вечно истинитих. Теби слава и хвала вавек. Амин.


Свети Јоаким и Ана
Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету". И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.
Тропар (глас 1):

Иже в закоњеј благодати праведни бивше, младенца богоданаго породиша нам Јоаким и Ана; тјемже днес свјетло торжествујет, весело празднујушчи божественаја церков честнују вашу памјат, славјашчи Бога, воздвигшаго рог спасенија нам в дому Давидовје.

Спомен III Васељенског Сабора

Овај Сабор састаде се 431. год. у Ефесу за време цара Теодосија Млађег. На Сабору беху 200 св. отаца. Сабор овај осуди Несторија, патријарха Цариградског, због јеретичког учења о пресветој Деви Марији и рођењу Господа. На име: Несторије не хте називати св. Деву Богородицом него Христородицом. Св. Оци осудивши Несторијево учење утврдише, да се св. Дева назива Богородицом. Осим тога потврдише одлуке Првог и Другог Васељ. Сабора, нарочито Символ Вере Никејо–Цариградски заповедивши, да нико не сме од овога Символа нити шта одузимати нити додавати.

Свети мученик Севиријан

Племић Севастијски. У време мучења 40 мученика у Севастији (в. 9. март), он обилажаше оне мученике у тамници и храбраше их и служаше им. По њиховој славној смрти и он би ухваћен, бијен и мучен за Христа, и најзад обешен о дрво са једним тешким каменом о врату а другим о нози. Благодарећи Богу на свему он предаде дух свој у време цара Ликинија 320. год.

Свети Теофан исповедник и постник

После богоугодног живота и страдања за Христа мирно скончао 299. год.

Свети Никита Угодник Божји

Живео у Цариграду у XII веку. Својим животом толико угодио Богу, да су се пред њим црквена врата сама отварала, и кандила сама од себе палила. Тако је силна била молитва његова. По жељи некога ђакона Созонта а по молитви Никитиној јавио се из онога света неки свештеник, с којим је Созонт био у завади и остао неизмирен. Јавио се најпре један ред свештеника у белим а по том други ред у црвеним одеждама. Созонт позна између њих свога супарника, и с њим се измири. То се догодило ноћу у цркви Влахерни.

Весели се нероткињо, 
Весели се, стара Ано! 
Ти ћеш зачет' и родити 
Чедо чудно, изабрано. 
Као негда стара Сара, 
Као мајка Сампсонова, 
Као мајка Самујлова, 
Као мајка Јованова – 
Славнија ћеш од свих бити, 
Јер ћеш родит' од бедара 
Дивну деву, јединствену, 
Дивну мајку Вишњег цара. 
Весели се, Јоакиме, 
Оче мајке невиђене, 
За то цела црква светих 
Невиђеном да одене. 
Закон губи своју силу 
Кад Бог хоће и где хоће, 
Ко ће с Богом да се правда, 
Да се правда с Богом– ко ће? 
Не по ћуди но по љуб'ви 
Бог законе мења Своје, 
Пред љубављу сви закони 
Стоје к'о да не постоје. 
Кад гладују људи – Господ 
Суху њиву чини родном, 
Због духовне глади света 
Нероткињу чини плодном. 
На спасење људи Господ 
Све најбоље устројава. 
Коју Творац жели славом 
Кличе Њему: слава! слава!

РАСУЂИВАЊЕ

Милостињу не треба давати с гордошћу него са смирењем сматрајући онога коме се даје милостиња бољим од себе. Не рече ли сам Господ: мени учинисте оно што учинисте малим и сиромашним (Мат. 25, 40)? Теофан исповедникјош као дечак имаше ум просвећен светлошћу Христовом. Једном хођаше он улицом, па виде дете неодевено како се мрзне па пољу. Он брзо свуче са себе одело и одену то дете, И тако га утопли и поврати му живот. Он пак оде кући наг. Упиташе га зачуђени родитељи, где му је одело? На што Теофан одговори: „оденух Христа". Зато му се додаде благодат Христова, те беше доцније велики подвижник, страдалник за веру и чудотворац. Ако, дакле, дајемо милостињу ма у чије друго име, или у име своје, не можемо избећи гордости, која чим се појави у срцу ништи сва учињена добра дела. И кад дајемо просјаку као просјаку а не као Христу, не можемо избећи ни гордости ни презрења. А шта вреди чинити човеку милостињу гордећи се собом и презирући човека? Врлина није врлина, ако се помеша с грехом, као што млеко није млеко, кад се помеша са гасом или сирћетом.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам мудрост Соломонову (I Цар. 3), и то: 
1. како се две жене препираху о једно дете, свака говорећи да је њено; 
2. како Соломон нареди да се дете расече на двоје, и по једна половина да свакој жени; 
3. како права мајка врисну за дететом, и тако се позна, да је дете њено.

БЕСЕДА

о сведочанству Бога о Богу
Ако ја свједочим за себе, свједочанство моје није истинито (Јов. 5, 31). 
Овако говораше Господ једном лажном и лажљивом роду. Ове речи рекао је Он старешинама Јеврејским не као поуку него као изобличење. Они нису веровали једноме човеку, кад је говорио о себи, него су тражили два сведока. Немојте, браћо. ни помислити, да оно што Господ Исус о себи каже није истинито, него да Јевреји то нису сматрали за истинито. Отуда, по тумачењу наших светих Отаца, речи: свједочанство моје није истинито треба разумети тако, да то сведочанство није било истинито у очима Јевреја. А да је свака реч коју је Господ Исус о себи рекао истинита, то је Он исказао на другом месту рекавши: ако ја свједочим сам за себе истинито је свједочанство моје (Јов. 8, 14). Овде Господ учи, тамо изобличава; овде Он потврђује како ствар јесте, тамо пак – како се ствар чинила Јеврејима. Јевреји нису веровали Његовом свједочанству о Њему, него су тражили друга сведочанства. И Он им је навео три огромна сведочанства: прво сведочанство Својих сопствених дела: дјела која ја радим свједоче за мене (5, 36); друго, сведочанство Оца Свог небесног, који Га је посведочио као Свога Сина на Јордану и на Тавору: и отац који ме посла сам свједочи за мене (5, 37); најзад треће, сведочанство Св. Писма: испитајте Писма,.. и она свједоче за мене (5, 39). Каква би још сведочанства требала човеку са иоле разума? Али у старешина Јеврејских разум је био помрачен у толикој мери, да они нису могли видети ништа и разумети ништа. Када је Господ човекољубиви учинио све што је требало учинити да спасе и старешине Јеврејске, и када су они одбили сва сведочанства о Њему, а тиме одбили и своје спасење, онда им је Он рекао: ако ја свједочим сам за себе истинито је свједочанство моје. 
О браћо моја, не будимо камена срца као оне заслепљене старешине, и не одбијајмо једино спасење своје. Не тражимо никаквих других сведочанстава, него верујмо ономе што нам сам Господ Исус каже о Себи. Он је о Себи рекао, да је Он Истина. И ми се том Истином хранимо и спасавамо. 
О Господе Исусе, Истино жива, Истино вечна, не удаљи се од нас, но просвети нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ
ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ


У Светом Писму је речено: "Сине мој! Ако приступаш служењу Господу Богу припреми своју душу на искушења: управи срце своје и буди чврст, и не дај да те узнемире мисли; прилепи се уз Њега и не одступај како би се на крају узвисио" (Сир.2,1-3).
Чим се одлучиш да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грехе одмах ће се појавити мноштво унутрашњих и спољашњих препрека. Непријатељи људског рода, сазнавши зѕ твоју намеру на сваки начин ће те узнемираваати разним неприликама споља и сумњама, помислима и страховима изнутра. Али, све ће нестати чим покажеш да имаш чврсте намере.
Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремама за претходну исповест и припремом за следећу. Значи, често исповедање греха ће те чувати, подржавати и чинити бодрим сав твој духовни живот. Благодат Божја која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере: Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.
Иако је пожељно да човек има свог духовника, то уопште није обавезѕн услов за истинско покајање. За човека који стварно пати због свог греха нема разлике код кога се исповеда: само да се што пре покаје и добије разрешење. Покајање мора бити потпуно слободно, без икакве принуде.
Исповест није разговор о својим недостацима и сумњама, то није једноставно упознавање духовника са собом. Исповест је Света Тајна, а не само "религијски обичај." Исповест је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која се рађа од осећања светиње, исповест и покајање су тзв. друго крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање је први степен светости, ван Бога.
Прва ствар за онога који се спрема за исповест мора бити испитивање срца. За то је потребно да се човек припреми неколико дана - да пости, да чита духовну литературу, да се више моли, да чита савете и поуке о Светој Тајни Покајања, да се сети и да запише своје грехе. Обично људи који немају искуства у духовном животу не виде ни мноштво својих греха ни њихову одвратност. Кажу: "ништа посебно нисам учинио", "имам само ситне грехе, као сви остали", "нисам крао", "нисам убијао" - тако често многи почињу исповест. А самољубље, нетрпљење прекора, безосећајност, човекоугађање, слабост вере, недостатак љубави према ближњем,, а малодушност и духовна лењост? Зар све то нису тешки греси? Зар је наша вера делатна и ватрена? Да ли сваког човека волимо као брата у Христу? Да ли смо достигли кротост, безгневље, смирење? Чиме објаснити нашу безосећајност на исповести, нашу умишљеност, ако не каменом безосећајношћу, мртвилом, смрћу душе и срца? Зашто су Свети Оци, који су нам оставили покајне молитве, сматрали себе највећим грешницима, а ми смо убеђени да је код нас све у реду?! Што јаче светлост Христова обасјава срца, тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде не ужасавају се, јер немају са чим да упореде, јер је Христос за њих сакривен завесом њихових греха.
У покушају да се човек разабере у погледу моралног стања своје душе треба да се потруди да направи разлику између основних и секундарних грехова, између симптома и дубљих разлога. На пример, ми примећујемо, и то је врло важно, расејаност на молитви, непажњу за време богослужења, одсуство интересовања за слушање и читање Светог Писма, али зар ови греси не проистичу из маловерности или слабе љубави према Богу?! Треба у себи да приметимо својевољност, непослушност, самооправдање, нетрпељивост, тврдокорност и тврдоглавост, али много је важније да човек открије и схвати њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако примећујемо у себи жељу да увек будемо у друштву с људима, ако испољавамо брбљивост, склоност ка подсмевању и оговарању, ако се превише бринемо о свом спољашњем изгледу и одећи, треба брижљиво да испитамо те страсти, јер се наша сујета и гордост најчешће тако испољавају. Ако претерано примамо к срцу животне неуспехе, тешко подносимо растанак, неутешно патимо за умрлима, зар се у јачини и дубини тих наших искрених осећања не крије неверје у благу Промисао Божју?
Постоји још једно средство које може да нам помогне у познању наших греха. Пре исповести треба да се присетимо за шта нас обично криве људи који живе заједно са нама, наши ближњи: често су њихова окривљавања, прекори и напади оправдани. Пре исповести треба да затражимо опроштај од свих пред ким се осећамо кривим да бисмо Светој Тајни приступили мирне савести.
Приликом таквог испитивања срца човек треба да пази да не падне у претерану сумњичавост и ситничарску подозривост према сваком покрету срца; ако кренемо тим путем можемо да изгубимо осећај за битно и небитно, да се заплетемо у ситнице. У таквим случајевима треба привремено да оставимо испитивање своје душе и молитвом и добрим делима да просветлимо своју душу.
Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети греха, и да га чак запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Онај ко приступа Светој Тајни Исповести код духовника не треба да донесе списак грехова, већ осећање покајања, не детаљно препричавање свог грешног живота, већ скрушено срце.
Знати своје грехе још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ прима искрену и поштену исповест, чак ако она и није праћена снажним осећањем покајања, ако и тај грех - камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без лицемерја. Ипак, скрушеност срца, жалост због сопствених греха јесте оно најважније што можемо и треба да донесемо на исповест.
Али, шта да чинимо ако се наше срце исушено од греха не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су "немоћ духовна и телесне слабости" толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у току саме исповести, јер сама исповест, само гласно изговарање својих греха могу да омекшају наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања.
За превладавање наше духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост. Исцрпљујући наше тело, пост нарушава наше телесно спокојство и душевни мир, који су погубни по наш духовни живот. Ипак, пост сам по себи само припрема и растреса терен нашег срца које после тога може да упије молитву, Реч Божју, Житија Светих и дела Светих Отаца, а што ће бити праћено појачаном борбом са својом греховном природом, што ће нас подстаћи да активно чинимо добра ближњима.
Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у нама. Ето, на то треба усмерити своје напоре. Због тога је веома корисно читање и размишљање о смрти, о Страшном Суду, о несрећном бивствовању грешника у паклу, о пролазности живота и о бесконачној величини вечности.
На исповести не треба очекивати питања, човек сам треба да уложи напор, јер је исповест подвиг и самопринуда. Треба да говори тачно, не скривајући ругобу греха уопштеним изразима. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи саблазан самооправдавања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне "олакшавајуће околности", одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Понекад се људи позивају на слабо памћење које, наводно представља препреку да се човек сети свих греха. И заиста, често се дешава да лако и брзо заборавимо своје грехе. Али, да ли се то дешава само због заборавности? Има например, случајева, кад је јако и до бола било повређено наше самољубље, кад нас је неко незаслужено увредио, или насупрот томе случајева који годе сујети: успеха, добрих дела, похвала, захвалности - свега тога се сећамо дуго година. Све оно што у нашем светском животу на нас оставља снажан утисак дуго и јасно памтимо. Не заборављамо ли своје грехе због тога што им не придајемо озбиљан значај?
Неки људи се боје и као да не верују да им греси могу бити опроштени и та бојазан понекад поприма облик болести. Осећај страха се темељи на недостатку вере, наде и љубави према милосрдном Господу, или пак на честом понављању греха. Труди се да не грешиш и онда ће се, уз Божју помоћ, смањити и брига за то да ти Господ неће опростити.
Не усуђуј се да помислиш да су твоји греси толико велики да нема смисла кајати се. Ко прима наше покајање? Ко исцељује наше греховне ране? Свемогући Бог. Запамти: Свемогући. Свемогући Лекар! И као такав, Он чини могућим опроштај и најтежих могућих греха
Има такозваних неисповеђених греха са којима многи живе много година, а можда и читавог свог живота. Све време они имају жељу да их открију духовнику, али их је превише срамота да о њима говоре и тако пролази година за годином. Међутим, они стално муче душу и припремају јој вечну осуду. О, како се треба плашити непокајаних и неисповеђених греха! Наш живот је, како каже Апостол, исто што и пара (Јаковљ. 4,14), данас смо живи, а сутра нам се спрема крај. Где ћемо тамо сакрити своје грехе? Треба се стидети греха, а не покајања. Покајање је победа над самим собом, победнички трофеј због којег је онај који се покајао достојан сваког посштовања и части.
Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, када грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била радост.
Покајање неће бити потпуно уколико човек, кајући се изнутра, не донесе чврсту одлуку да се не враћа том греху. Али, рећи ћеш: "Како могу да обећам да нећу поновити грех? Зар није исправније мислити да ће се због наше немоћи, поновити? Јер, и на основу искуства свако зна да се кроз неко време човек враћа истим гресима и да се из године у годину не види побољшање?" У ствари није тако! Нема случаја да приликом искреног покајања и добре жеље Свето Причешће које је човек примио, у души није изазвало благе промене. И тешко да човек може сам да суди о свом стању. Све већи захтеви према себи, строгост и изоштрен духовни вид често стварају утисак да греха има све више и да се њихово дејство појачало. Верник почиње да мисли да је постао још грешнији, да болести постају снажније. У ствари, много тога се побољшало, много зла је одбачено, али се на његовом месту појавило оно што раније није било примећено и борба се мора наставити истом снагом.
Често нам Господ по посебној Промисли Својој затвара очи за наше успехе, да би нас сачувао од сујете и гордости. И обрнуто: да не бисмо пали у очај и да бисмо се одлучили на борбу с грехом, Господ нам не допушта да одједном видимо слику свог греховног пада, која је крајње ужасна, већ нам, по мери нашег духовног узраста, отвара очи. Често грех дуго остаје у човеку, али честа Исповест, причешћивање Светим Тајнама поткопава и слаби његов корен. Па и сама борба против греха, патња због греха - зар већ то само по себи није напредак?! "Не бој се, чак и ако падаш сваког дана и одлазиш од путева Божјих, стој храбро, и Анђео-Чувар ће поштовати твоје стрпљење", говори Свети Јован Лествичник.
Па чак и ако нема овог осећања олакшања и препорода, треба имати снаге за повратак исповести, своју душу у потпуности треба очистити од нечистоте, треба храбро избацити све наказности, све гадости, без прикривања, без украшавања, очистити је од скврноте и прљавштине. Онај ко тежи ка томе увек ће успети!
Само, не смемо себи да приписујемо своје успехе, да рачунамо на своју снагу, да се уздамо у своје могућности. Тако можемо да изгубимо све што смо стекли.
"Да, господе, Царе, дај ми да сагледам своје грехе..." (из Великопосне молитве Св Јефрема Сирина)
"Господе, дај ми мисао за исповедање греха мојих" (из 7. Молитве Св Јована Златоуста пре спавања)
"Расејани ум мој сабери, Господе, и залеђено срце очисти, као Петру дај ми покајање, као царинику - уздах и као блудници - сузе.
Амин.

 
<< Почетак < Претходна 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Следећа > Крај >>

Страна 1 од 34

 

                                                                                                                    ЈАНУАР 2017

НЕДЕЉА 1/јануар СВ. ЛИТУРГИЈА у 10.00ч ОЛОФСТРЕМ- ОЦИ

6/јануар-петак- БАДЊЕ ВЕЧЕ-  Почетак у 17.00ч (Вечерња служба, освећење, делење и палење бадњака) ОЛОФСТРЕМ

7/јануар  РОЂЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА "БОЖИЋ"-СВЕТА ЛИТУРГИЈА у 09.00ч Олофстрем

18.јануар- среда-Св. Литургија у 10.00ч КРСТОВДАН- Олофстрем

19. јануар – четвртак-Св. Литургија у 10.00ч БОГОЈАВЉАЊЕ- Олофстрем

     17.00ч ВЕЧЕРЊА СЛУЖБА-Олофстрем

20. јануар. петак-СВ Литургија у 10.00ч Сабор Св. Јована Крститеља -ЈОВАНДАН

29. јануар- - Св. Литургија у 10.00ч- Олофстрем

                                                                                                                    ФЕБРУАР 

12/фебруар Недеља- Св. Литургија у 10.00ч СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА Олофстрем

15/фебруар- среда-Св. Литургија Манастир Покрова Пресвете Богородице Смедјерид

18/ фебруар Субота- ВЕЛИКЕ ЗИМСКЕ ЗАДУШНИЦЕ-  СВЕТА ЛИТУРГИЈА 10.00ч

                                                                                                                     МАРТ

05. март Св. Литургија- Недеља у 10.00ч Олофстрем

Чин Православља.

Саслужује О. Сергеј из Московске Патријаршије

12. март Св. Литургија Недеља у 10.00ч

18. март- субота -халмстад-света тајна јелосвећења

25. Март -субота СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛОСВЕЋЕЊА у 17.00ч у Олофстрему

(саслужују Браћа свештеници из суседних парохија).

                                                                                                                      АПРИЛ

02. април СВ. Литургија -недеља у 10.00ч

07. април Св. Литургија у 10.00ч БЛАГОВЕСТИ

09. април Св. Литургија у 10.00ч ЦВЕТИ Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим

13. април ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК Св. Литургија у 10.00ч

14. април ВЕЛИКИ ПЕТАК Изношење плаштанице 17.00ч

16. април Св. Литургија у 10.00ч ВАСКРСЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА- ВАСКРС 

30. април Св. Литургија у 10.00ч недеља

                                                                                                                             МАЈ

06. Мај Субота Св. Литургија у 10.00ч СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ- ЂУРЂЕВДАН-

МАНАСТИРСКА СЛАВА

12. Мај Петак Св. Литургија у 10.00 ч Св. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ

25. мај -четвртак Св. Литургија у 10.00ч -ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

                                                                                                                     ЈУНИ

04. ЈУНИ Недеља СВ. Литургија у 10.00ч ДУХОВИ- Силазак Светога Духа на Апостоле

10. ЈУНИ- субота- Св. Литургија у Смедјериду САБОР у Манастиру Покрова Пресвете Богородице- НАЧАЛСТВУЈЕ ЕПИСКОП ДОСИТЕЈ са помесним свештенством.

18. јуни -Недеља Св. Литургија у 10.00ч у Олофстрему

28. Јуни -Среда -Св. Литургија у Олофстрему у 10.00ч ВИДОВДАН

                                                                                                                     ЈУЛИ-август

 

07 -Јули-Петак Св. Литургија у 10.00ч у Олофстрему- ИВАНДАН

12.Јули- среда. Света Литургија у 10.00ч ПЕТРОВДАН
26. Јули- недеља Св. Литургија у 09. 00. Огњена Марија(смедјерид) 


02-август-среда Св Илија- Св. Литургија у 10.00ч -ИЛИНДАН( Смедјерид)-Епископ Доситеј Началствује

19. Август- субота- Св Литургија у 10.00ч -ОЛОФСТРЕМ-ПРЕОРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

28. Август- понедељак Св. Литургија у 10.00ч Олофстрем УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

                                                                                                    СЕПТЕМБАР
11.септембар-понедељак Св. Литургија у 10.00ч УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА- Олофстрем

21. септембар - четвртак Св. Литургија у 10.00ч МАЛА ГОСПОЈИНА- РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ-Олофстрем

27. септембар -среда Св. литургија у 10.00ч ВОЗВИЖДЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА- КРСТОВДАН- Олофстрем

                                                                                                                              ОКТОБАР

07. Октобар Субота- Св. Литургија у 10.00ч МИХОЉСКЕ ЗАДУШНИЦЕ(Олофстрем)

14. Октобар -Субота Св Литургија у10.00ч у Смедјерид началствује Владика Доситеј са помесним свештенством

22. октобар -недеља Св. Литургијау Олофстрему у 10.00ч

29. октобар- недеља Св. Литургија у 10.00ч у Олофстрему