www.manastir.se

СВЕТА ЛИТУРГИЈА 27. јанауар у 10.00 и прослава СВЕТОГ САВЕ- Олофстрем

Свети Сава, архиепископ српски

Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).

Тропар (глас 3):

Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.

Преподобни мученици Оци Синајски и Раитски

Преподобни мученици Оци Синајски и Раитски, побијени од Сарацена, један у IV а други у V веку.

Свети Иларије, епископ поатијски

Ватрен борац против јереси Аријеве на Западу. Много је страдао због одбране Православља. Написао више списа, од којих је најважнији спис о Светој Тројици. Упокојио се у Господу 362. године.

Света Нина, просветитељка Грузије

Сродница светог Ђорђа великомученика и Јувенала, патријарха јерусалимског. Пошто јој се и отац и мајка, племићи кападокијски, замонаше, то она би васпитана под надзором патријарха Јувенала. Чувши за народ грузијски, девица Нина је одмалена желела да пође у Грузију и покрсти Грузијанце. Јавила јој се Пресвета Богородица и обећала јој да ће је одвести у ту земљу. Када јој Господ отвори пут, млада Нина заиста оде у Грузију где за кратко време стече велику љубав народа. Успе да покрсти цара грузијског Мириана, његову супругу Нану и њиховог сина Бекара, који после ревносно помагаху мисионарски рад Нини. Нина је успела да за живота прође сву Грузију и углавном да преведе сав народ у веру Христову, и то баш у време страшног гоњења хришћана од стране цара Диоклецијана. Одморила се од многих трудова својих и упокојила у Господу 335. године. Гроб јој се налази у Самтаврском храму. Чинила многа чудеса и за живота и по смрти.

Девица прекрасна, благородна Нина. 
Постаде Промислом апостол Грузина. 
Упркос гоњењу цара Дуклијана, 
Она крстом крсти цара Мириана 
И ЖСНУ му Нану и сина Бекара, 
Кроз њих и сав народ и цвет од главара. 
Све их крсти крстом Божијега Сина, 
Светитељка Нина, апостол Грузина. 
Од детињства Нина Бога је молила 
Ђул—Грузију да би она покрстила. 
Што молила Бога Бог joj благи дао: 
Из Нинине руке крст je засијао 
Питомој Грузији, где се и сад сија. 
Где Нинина рука и сад благосиља. 
Тамо гроб је Нинин, над њим храм се блиста 
Славећ, свету Нину, и Господа Христа.

РАСУЂИВАЊЕ

Ако ти се понекад догмати вере учине тврдом храном, то постарај се да прво испуннш догмате морала хришћанског, па ће ти се отворити разумевање за догмате вере. Радознало испитивање ствари високих, без труда око поправке свога живота. не доноси никакве користи. Некада монаси мисирски расуђивали о Мелхиседеку, па не могући доћи ни ди какве јасности о тајанственој личности овога древног цара и првосвештеника, позваше Авву Коприја на свој збор и упиташе га о Мелхиседеку. Чувши то. Коприје се три пута удари по устима и рече: "Тешко теби, Коприје! напустио си оно што ти је Бог наредио да радиш, а испитујеш оно што Бог од тебе не потребује." Чувши ово, монаси се застидеше и разиђоше. Златоуст пише: "И ако праве догмате држимо, а о владању не бринемо, нећемо имати никакве користи; исто тако ако се о владању бринемо, а праве догмате пренебрегавамо, ништа корисно нећемо добити за наше спасење. Ако хоћемо да се геене избавимо и царство задобијемо, треба да смо украшени од обе стране: и правотом догмата и чесношћу живота".

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам милосрђе Господа Исуса и то: 
1. према грешницима и болесницима, 
2. према народу, који беше збуњен као стадо без пастира, 
3. према роду човечјем уопште, ради кога се дао распети.

БЕСЕДА

о визији невидљивога света
Ми не гледамо на ово што се види 
него на оно што се не види
(II Кор. 4, 18) 

Ми видимо овај свет материјални и пролазни, али ми гледамо на онај свет духовни и бесмртни. 
Ми видимо весеље земаљско, често испрекидано плачем и уздасима, и на крају увек завршено смрћу, али ми гледамо на радост духовну, међу ангелима и светитељима Божјим на небесима, на радост беспрекидну и вечиту. 
Ми видимо патње и неуспехе праведника у овом животу, но ми гледамо њихову славу и торжество у ономе свету. 
Ми видимо многе успехе, и славу и чест неправедника у овом животу, но ми гледамо њихов пораз, осуду и муку неисказану у вечности. 
Ми видимо Цркву Божју често понижавану и гоњену у овоме свету, но ми гледамо њену крајњу победу над свима противницима и супостатима, видљивим и невидљивим. 
Ми видимо, браћо, насилнике и отмичаре често као властодршце и богаташе у овом веку, а светитеље као ниште и потиштене и заборављене, но ми гледамо једно друго царство, у коме ће светитељи царовати, без иједног, иједног насилника и отмичара, Царство Божје, вечито безгрешно и бесмртно. 
О Господе многотрпељиви и многомилостиви, отвори нам вид духовни, да бисмо видели оно што нас чека после овог кратковременог живота, и да бисмо се потрудили да испунимо закон Твој. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Богојављење Господње

БОГ СЕ ЈАВИ, ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ! На овај дан празнује се успомена на Христово Крштење на реци Јордану и јављање Бога у виду голуба и гласа: "Ово је Син мој и Њега послушајте".

Празнујући Богојављење Господње, које бива на водама Јорданским, треба да се подсетимо да се Господ Бог наш никада није јављао без разлога баш на том месту. Овај нам празник приказује Бога у виду Тројице једнобитне и нераздељиве. Тако се и свако од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.

На овај дан се у свим црквама и храмовима освећује вода, коју народ узима и носи својим кућама. Она има духовна и лековита својства. Њена особина се огледа у томе што током целе године остаје свежа и освећена. Чува се у посебним посудама и користи се са искреном вером у болести, или било каквој другој недаћи. На сам Дан Богојављења може се са њом попрскати сваки кутак у кући, али у све друге дане ништа се не сме прскати њоме. Здрави је могу пити претходно припремљени зато, тако што ће који дан постити, па ће ту освећену водицу попити изјутра као када се узима Свето причешће.

Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: "Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: "Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета" (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.
Тропар (глас 1):

Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби!

Кондак (глас 4):

Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна.

O Господе свети, свети у стварању, 
Све што Речју ствараш, Духом освештаваш. 
O Господе крепки, крепки у страдању, 
За свет у смрт ходиш, за свет васкрсаваш. 
Господе бесмртни, певамо Ти у глас: 
Оче, Сине, Душе — Боже, помилуј нас! 
Оче што се јави гласом над Јорданом, 
Душе што ко голуб млечни летијаше, 
Син што се крсти пророком Јованом, 
Три зрака светлости, једна светлост сјаше, 
Тројице јављена, певамо Ти у глас: 
Оче, Сине, Душе — Боже, помилуј нас!

РАСУЂИВАЊЕ

Некад су басне јеретичке досађивале Цркви Божјој, а сада јој досађују басне богоодступничке. Истрајношћу у вери, приљежном молитвом, исповедништвом па чак и мучеништвом побеђена је она досада. Само тим начинима биће побеђена и ова нова досада. И Црква Божја, сасуд Истине божанске, на крају ће тријумфовати, јер ће врагу на крају нестати оружја (Пс. 9, 7). Блажени Климент Александријски рекао је о јеретицима који напустише цркву: „Онај ко је пао у јерес, путује кроз суху пустињу, напуштајући јединога истинога Бога; одвојен од Бога он тражи безводну воду, скупља рукама бесплодност, улази у ненасељену и жедну земљу." То исто се данас може рећи о многим научним хипотетичарима и теоретичарима који се руководе маштом својом а не истином Божјом.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам догађај крштења Господа и то: 
1. Његов скромни долазак на Јордан, непознат свима осим Јовану, 
2. Његово погружење у воду; лепршање голуба над Њим и глас с висине.

БЕСЕДА

о тајанственом божанском Тројству
Јер је троје што свједочи на небу: 
Отац, Ријеч и Свети Дух; и ово је троје једно. 
И троје је што свједочи на земљи: 
дух, и вода, и крв; и троје је заједно.
(I Јов. 5, 7—8) 

Кад читамо Свето Писмо треба будно да мотримо на сваку реч. Брзом читаоцу, нпр., неће пасти у очи разлика коју Јеванђелист повлачи између небеског тројства и земаљског тројства. За небеско тројство он каже: и ово је троје једно, а за земаљско: и троје је заједно. Огромна је разлика између бити једно и бити заједно. Отац, Син и Дух Свети су једно, док су дух и вода и крв само заједно, а не једно. Јер и непријатељи могу бити заједно али не и једно. Сви су људи на земљи заједно али нису једно. Вода и крв чине тело, а дух је дух. Тијело пак жели против духа а дух против тијела (Гал. 5, 17); нису, дакле, једно, али су пак заједно. И кад човек умре, заједница се кида и престаје: крв и вода иду на једну страну, а дух на другу. Дочим је божанско тројство на небесима не само заједно него и једно. 
Но има једно тројство у унутрашњем небу човековом, које треба да буде не заједница него јединство, да би човек блажен био и овога и онога света. То је јединство ума, срца и воље. Докле је ово троје само у заједници, дотле је човек у рату и са самим собом и са небеским Тројством. Када пак ово троје постане једно, тако да ниједно не влада и ниједно не робује, онда човек бива испуњен једним миром који превазилази сваки ум (Фил. 4, 7), сваку реч, свако објашњење, сваки страх и сваку жалост. Тада мало небо у човеку почиње личити на велико небо Божје, и образ и подобије Божје бива тада јасно у човеку. 
Господе троједини, помози нам личити бар на оне који личе на Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Јован Крститељ

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август) ОХРИДСКИ ПРОГЛОГ - владике Николаја Велимировића.

Десна рука Св. Јована Крститеља

Три велике светиње: честица Часнога Крста, чудотворна икона Пресвете Богородице Филеримоса и десница Св. Јована Крститеља су прешле дуг историјски пут до данас: од Јерусалима, преко Цариграда су стигле у посјед крсташких витезова Св. Јована Крститеља који су их приликом крсташких похода заплијенили. У почетку су се налазиле на Родосу, а затим од средине 16. вијека на Малти. То је разлог што су витезови Св. Јована прозвани Малтешким. У вријеме Наполеонових ратова генерал Малтешког реда је предао светиње на чување православном руском цару Павлу Првом Романову. Свечани пренос светиња са Малте на Царски двор обављен је 20. октобра 1799.г. по старом календару. Чуване су на двору Романових у Петрограду одакле су повремено изношене у царски љетњиковац у Гатчину све до Бољшевичке револуције у Русији 1918, када их је из Русије изнијела Марија Фјодоровна, мајка Императора Св. Мученика Николаја Другог у Копенхаген (она је била Данска принцеза). Пред своју кончину предала их је знаменитом руском Митрополиту Антонију Храповицком који је светиње преко Берлина донио у Београд.

Тада су предате на дар Краљу Александру Карађорђевићу у знак благодарности руског народа и Руске цркве за пријем великог броја избјеглица из Русије. Светиње су чуване у краљевском двору на Дедињу до 1941, када их је Краљ Петар Други са Патријархом Гаврилом Дожићем, оставио Управи Манастира Острога на чување. Из Острога светиње су заплијењене од Републичких власти Црне Горе 1952. и пренијете у државни трезор. Рука Св. Јована Крститеља и дио Часног Крста Христовог су из трезора предате тадашњем Митрополиту Данилу Дајковићу у Цетињски манастир, а икона Пресвете Богородице Филеримоса 1978. је предата Државном музеју на Цетињу гдје се и данас налази. Рука Св. Јована и дио Часног Крста су у почетку биле похрањене у ризници Цетињског манастира, а од 1993. изнијете су на јавно поклоњење вјерницима у кивоту са моштима Св. Петра Цетињског а касније у параклис (капелу) посвећену Св. Јовану Крститељу, такође у самом Манастиру.

Тропар (глас 2):

Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.

Свети мученик Атанасије

Овај мученик Христов беше прост и сиромашан човек, али богат вером и мудар Духом Божјим. Једном нехотично ступи у препирку о вери с неким Турчином. Турчин беше школован и вешт на речи, но Атанасије се труђаше свим силама да истакне и утврди истинитост и преимућство хришћанске вере над мухамеданском. У том се растану. Другог дана Атанасије би позван пред суд. Овај Турчин стајаше ту као његов тужитељ. Када судија позва Атанасија да се одрекне вере Христове и потурчи, као што је тобож и изјавио пред својим сапутником дан раније, узвикну Атанасије: "Пре ћу примити хиљаду смрти него што ћу се одрећи вере Христове!" Зато би на смрт осуђен и обезглављен 1700. године у Смирни. Тело му је сахрањено у цркви свете Параскеве у истом граду.

Тридесет година поста и молчања! 
To ни горске звери не могу поднети. 
Лав глад своју блажи музиком рикања. 
И дрво зашуми кад ветар налети, 
A ти не зашуми, нит рикну, нит јекну. 
Пустињом ни плач ти ни песма одјекну! 
Човек ли си, реци? Како ти је име? 
Да л' ћеш икад хтети проговорит' c киме? 
— „Глас, глас, глас, ја сам глас, a On Реч Божја, 
Послат сам да вичем деци Израиља: 
Покајте се, људи, ево Он долази, 
Добар плод творите свак по својој снази. 
Ево, ево иде, o чудо чудеса, 
Усред воде скривен огањ са небеса! 
Ево јагње Божје сред вукова ходи; 
Вукови, перите ћуд вучју у води! 
Тридесет година молчања и поста, 
Шта од твога тела сем гласа преоста? 
Твоје сухо тело, сенка гласа твога, 
Што вест једну гласа: ево к нама Бога! 
Твоје сухо тело, трску, Ирод скpши. 
Ho глас оде, оде, — нико да г' угуши. 
Чиј' је глас то? од ког векови трепере? 
Лава гладног? не, не — човека од вере.

РАСУЂИВАЊЕ

"Човек није нешто видљиво", рекао је св. Василије Велики. Као што кућа личи на кућу тако спољашњи човек на спољашњег човека. Но кући се одаје част према ономе ко станује у њој, тако и човеку према духу који станује у њему. И телесном виду јасно је да кућа није домаћин но само кућа у којој станује домаћин; али само духовном виду јасно је да тело није човек но само кућа у којој станује човек.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам одлазак Господа на гору искушења и то: 
1. како се Он после крштења одмах упућује на пост и молитву, 
2. како крштеном човеку ђаво прави сплетке нарочито у време поста и молитве, 
3. како Он кротко као јагње но одлучно као господар одби сва искушења ђаволска.

БЕСЕДА

о покорности вољи Божјој
Нека буде воља твоја и на земљи као на небу (Мат. 6, 10) 
Благо Јовану Крститељу, јер испуни Јеванђеље пре Јеванђеља! Отишавши у пустињу, он се предао беше потпуно вољи Божјој, и телом и душом. И воља Божја вршила се и на земљи његовог тела као и на небу његове душе. Ни глад. ни звер не повреди му тело у пустињи кроз многе године, нити му душу повреди очајање због самоће, нити гордост због небесних виђења. Он не потражи од људи ни хлеба ни знања. Све му Бог даде што му беше од потребе, јер се беше потпуно предао вољи Божјој. 
Нити он управљаше своје кораке у пустињу ни из пустиње. Невидљива крма свише крманила је животом његовим. Јер када требаше да изађе из пустиње и пође у сусрет Господу, вели се: "бысть глаголъ Божїи Іоанн?" (Лк. 3, 2). Као невини младенац тако просто прича Јован своје општење са силама небеским: и ја га не знадох (тј. Христа); него онај који ме посла да крстим водом, он ми рече: на кога видиш да силази Дух и стоји на њему, то је онај који ће крстити Духом светијем. И ја видјех и засвједочих да је овај син Божји (Јов. 1, 33—34). Како нежно и просто говори он о небеским предметима! А како је страшан, као лав, кад говори против неправде људи, против Ирода и Иродијаде! Јагње и лав у њему живе заједно. Њему је небо блиско као детету мајка. И воља Божја њему је тако приступачна и јасна као и ангелима на небу. 
Господе премудри, управи према Твојој вољи живот и нас грешних у пустињи овог живота као што си управио живот св. Јована Крститеља. Теби слава и хвала вавек. Амин.


 

САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ
ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ


У Светом Писму је речено: "Сине мој! Ако приступаш служењу Господу Богу припреми своју душу на искушења: управи срце своје и буди чврст, и не дај да те узнемире мисли; прилепи се уз Њега и не одступај како би се на крају узвисио" (Сир.2,1-3).
Чим се одлучиш да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грехе одмах ће се појавити мноштво унутрашњих и спољашњих препрека. Непријатељи људског рода, сазнавши зѕ твоју намеру на сваки начин ће те узнемираваати разним неприликама споља и сумњама, помислима и страховима изнутра. Али, све ће нестати чим покажеш да имаш чврсте намере.
Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремама за претходну исповест и припремом за следећу. Значи, често исповедање греха ће те чувати, подржавати и чинити бодрим сав твој духовни живот. Благодат Божја која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере: Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.
Иако је пожељно да човек има свог духовника, то уопште није обавезѕн услов за истинско покајање. За човека који стварно пати због свог греха нема разлике код кога се исповеда: само да се што пре покаје и добије разрешење. Покајање мора бити потпуно слободно, без икакве принуде.
Исповест није разговор о својим недостацима и сумњама, то није једноставно упознавање духовника са собом. Исповест је Света Тајна, а не само "религијски обичај." Исповест је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која се рађа од осећања светиње, исповест и покајање су тзв. друго крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање је први степен светости, ван Бога.
Прва ствар за онога који се спрема за исповест мора бити испитивање срца. За то је потребно да се човек припреми неколико дана - да пости, да чита духовну литературу, да се више моли, да чита савете и поуке о Светој Тајни Покајања, да се сети и да запише своје грехе. Обично људи који немају искуства у духовном животу не виде ни мноштво својих греха ни њихову одвратност. Кажу: "ништа посебно нисам учинио", "имам само ситне грехе, као сви остали", "нисам крао", "нисам убијао" - тако често многи почињу исповест. А самољубље, нетрпљење прекора, безосећајност, човекоугађање, слабост вере, недостатак љубави према ближњем,, а малодушност и духовна лењост? Зар све то нису тешки греси? Зар је наша вера делатна и ватрена? Да ли сваког човека волимо као брата у Христу? Да ли смо достигли кротост, безгневље, смирење? Чиме објаснити нашу безосећајност на исповести, нашу умишљеност, ако не каменом безосећајношћу, мртвилом, смрћу душе и срца? Зашто су Свети Оци, који су нам оставили покајне молитве, сматрали себе највећим грешницима, а ми смо убеђени да је код нас све у реду?! Што јаче светлост Христова обасјава срца, тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде не ужасавају се, јер немају са чим да упореде, јер је Христос за њих сакривен завесом њихових греха.
У покушају да се човек разабере у погледу моралног стања своје душе треба да се потруди да направи разлику између основних и секундарних грехова, између симптома и дубљих разлога. На пример, ми примећујемо, и то је врло важно, расејаност на молитви, непажњу за време богослужења, одсуство интересовања за слушање и читање Светог Писма, али зар ови греси не проистичу из маловерности или слабе љубави према Богу?! Треба у себи да приметимо својевољност, непослушност, самооправдање, нетрпељивост, тврдокорност и тврдоглавост, али много је важније да човек открије и схвати њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако примећујемо у себи жељу да увек будемо у друштву с људима, ако испољавамо брбљивост, склоност ка подсмевању и оговарању, ако се превише бринемо о свом спољашњем изгледу и одећи, треба брижљиво да испитамо те страсти, јер се наша сујета и гордост најчешће тако испољавају. Ако претерано примамо к срцу животне неуспехе, тешко подносимо растанак, неутешно патимо за умрлима, зар се у јачини и дубини тих наших искрених осећања не крије неверје у благу Промисао Божју?
Постоји још једно средство које може да нам помогне у познању наших греха. Пре исповести треба да се присетимо за шта нас обично криве људи који живе заједно са нама, наши ближњи: често су њихова окривљавања, прекори и напади оправдани. Пре исповести треба да затражимо опроштај од свих пред ким се осећамо кривим да бисмо Светој Тајни приступили мирне савести.
Приликом таквог испитивања срца човек треба да пази да не падне у претерану сумњичавост и ситничарску подозривост према сваком покрету срца; ако кренемо тим путем можемо да изгубимо осећај за битно и небитно, да се заплетемо у ситнице. У таквим случајевима треба привремено да оставимо испитивање своје душе и молитвом и добрим делима да просветлимо своју душу.
Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети греха, и да га чак запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Онај ко приступа Светој Тајни Исповести код духовника не треба да донесе списак грехова, већ осећање покајања, не детаљно препричавање свог грешног живота, већ скрушено срце.
Знати своје грехе још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ прима искрену и поштену исповест, чак ако она и није праћена снажним осећањем покајања, ако и тај грех - камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без лицемерја. Ипак, скрушеност срца, жалост због сопствених греха јесте оно најважније што можемо и треба да донесемо на исповест.
Али, шта да чинимо ако се наше срце исушено од греха не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су "немоћ духовна и телесне слабости" толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у току саме исповести, јер сама исповест, само гласно изговарање својих греха могу да омекшају наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања.
За превладавање наше духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост. Исцрпљујући наше тело, пост нарушава наше телесно спокојство и душевни мир, који су погубни по наш духовни живот. Ипак, пост сам по себи само припрема и растреса терен нашег срца које после тога може да упије молитву, Реч Божју, Житија Светих и дела Светих Отаца, а што ће бити праћено појачаном борбом са својом греховном природом, што ће нас подстаћи да активно чинимо добра ближњима.
Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у нама. Ето, на то треба усмерити своје напоре. Због тога је веома корисно читање и размишљање о смрти, о Страшном Суду, о несрећном бивствовању грешника у паклу, о пролазности живота и о бесконачној величини вечности.
На исповести не треба очекивати питања, човек сам треба да уложи напор, јер је исповест подвиг и самопринуда. Треба да говори тачно, не скривајући ругобу греха уопштеним изразима. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи саблазан самооправдавања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне "олакшавајуће околности", одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Понекад се људи позивају на слабо памћење које, наводно представља препреку да се човек сети свих греха. И заиста, често се дешава да лако и брзо заборавимо своје грехе. Али, да ли се то дешава само због заборавности? Има например, случајева, кад је јако и до бола било повређено наше самољубље, кад нас је неко незаслужено увредио, или насупрот томе случајева који годе сујети: успеха, добрих дела, похвала, захвалности - свега тога се сећамо дуго година. Све оно што у нашем светском животу на нас оставља снажан утисак дуго и јасно памтимо. Не заборављамо ли своје грехе због тога што им не придајемо озбиљан значај?
Неки људи се боје и као да не верују да им греси могу бити опроштени и та бојазан понекад поприма облик болести. Осећај страха се темељи на недостатку вере, наде и љубави према милосрдном Господу, или пак на честом понављању греха. Труди се да не грешиш и онда ће се, уз Божју помоћ, смањити и брига за то да ти Господ неће опростити.
Не усуђуј се да помислиш да су твоји греси толико велики да нема смисла кајати се. Ко прима наше покајање? Ко исцељује наше греховне ране? Свемогући Бог. Запамти: Свемогући. Свемогући Лекар! И као такав, Он чини могућим опроштај и најтежих могућих греха
Има такозваних неисповеђених греха са којима многи живе много година, а можда и читавог свог живота. Све време они имају жељу да их открију духовнику, али их је превише срамота да о њима говоре и тако пролази година за годином. Међутим, они стално муче душу и припремају јој вечну осуду. О, како се треба плашити непокајаних и неисповеђених греха! Наш живот је, како каже Апостол, исто што и пара (Јаковљ. 4,14), данас смо живи, а сутра нам се спрема крај. Где ћемо тамо сакрити своје грехе? Треба се стидети греха, а не покајања. Покајање је победа над самим собом, победнички трофеј због којег је онај који се покајао достојан сваког посштовања и части.
Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, када грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била радост.
Покајање неће бити потпуно уколико човек, кајући се изнутра, не донесе чврсту одлуку да се не враћа том греху. Али, рећи ћеш: "Како могу да обећам да нећу поновити грех? Зар није исправније мислити да ће се због наше немоћи, поновити? Јер, и на основу искуства свако зна да се кроз неко време човек враћа истим гресима и да се из године у годину не види побољшање?" У ствари није тако! Нема случаја да приликом искреног покајања и добре жеље Свето Причешће које је човек примио, у души није изазвало благе промене. И тешко да човек може сам да суди о свом стању. Све већи захтеви према себи, строгост и изоштрен духовни вид често стварају утисак да греха има све више и да се њихово дејство појачало. Верник почиње да мисли да је постао још грешнији, да болести постају снажније. У ствари, много тога се побољшало, много зла је одбачено, али се на његовом месту појавило оно што раније није било примећено и борба се мора наставити истом снагом.
Често нам Господ по посебној Промисли Својој затвара очи за наше успехе, да би нас сачувао од сујете и гордости. И обрнуто: да не бисмо пали у очај и да бисмо се одлучили на борбу с грехом, Господ нам не допушта да одједном видимо слику свог греховног пада, која је крајње ужасна, већ нам, по мери нашег духовног узраста, отвара очи. Често грех дуго остаје у човеку, али честа Исповест, причешћивање Светим Тајнама поткопава и слаби његов корен. Па и сама борба против греха, патња због греха - зар већ то само по себи није напредак?! "Не бој се, чак и ако падаш сваког дана и одлазиш од путева Божјих, стој храбро, и Анђео-Чувар ће поштовати твоје стрпљење", говори Свети Јован Лествичник.
Па чак и ако нема овог осећања олакшања и препорода, треба имати снаге за повратак исповести, своју душу у потпуности треба очистити од нечистоте, треба храбро избацити све наказности, све гадости, без прикривања, без украшавања, очистити је од скврноте и прљавштине. Онај ко тежи ка томе увек ће успети!
Само, не смемо себи да приписујемо своје успехе, да рачунамо на своју снагу, да се уздамо у своје могућности. Тако можемо да изгубимо све што смо стекли.
"Да, господе, Царе, дај ми да сагледам своје грехе..." (из Великопосне молитве Св Јефрема Сирина)
"Господе, дај ми мисао за исповедање греха мојих" (из 7. Молитве Св Јована Златоуста пре спавања)
"Расејани ум мој сабери, Господе, и залеђено срце очисти, као Петру дај ми покајање, као царинику - уздах и као блудници - сузе.
Амин.

 
<< Почетак < Претходна 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Следећа > Крај >>

Страна 1 од 34

 

                                                                                                                    ЈАНУАР 2018

НЕДЕЉА 31/децембар СВ. ЛИТУРГИЈА у 10.00ч ОЛОФСТРЕМ- ОЦИ

6/јануар-субота- БАДЊЕ ВЕЧЕ-  Почетак у 17.00ч (Вечерња служба, освећење, делење и палење бадњака) ОЛОФСТРЕМ

7/јануар-недеља-  РОЂЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА "БОЖИЋ"-СВЕТА ЛИТУРГИЈА у 09.00ч Олофстрем

18.јануар- четвртак-ВЕЧЕРЊА МОЛИТВА 17.00ч ВЕЛИКО ВОДОСВЕЋЕЊЕ- КРСТОВДАН- Олофстрем

19. јануар – петак-Св. Литургија у 10.00ч ВЕЛИКО ОСВЕЋЕЊЕ ВОДЕ- БОГОЈАВЉАЊЕ- Олофстрем

20. јануар. субота-СВ Литургија у 10.00ч Сабор Св. Јована Крститеља -ЈОВАНДАН

27. јануар- - Св. Литургија у 10.00ч- Олофстрем САВИНДАН- СВ САВА АРХИЕПИСКОП СРБСКИ