www.manastir.se
19. Август- субота. Света Литургија у 10.00ч ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДA БОГА И СПАСА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА

Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово раслабило ученике те да не би отпали од Њега, он хтеде да им пре страдања покаже делимично и славу своју божанску. Зато узе собом Петра, Јакова и Јована, изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту се преобрази пред њима. И засја се његово лице као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свет. И гле, указаше им се Мојсије и Илија, који с њим говораху. А Петар одговарајући Исусу рече: Господе! Добро нам је овде бити, ако хоћеш да начинимо овамо три сјенице: теби једну, Мојсију једну, а једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака говорећи: Ово је мој син љубазни, који је по мојој вољи, њега послушајте (мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља кога ће издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази у гори, а не у долини? Да би нас научио трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших. Зашто се преобразио ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту и открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска да је Христос неки од пророка. Зато се он јавља као Цар над пророцима, а Мојсеј и Илија као слуге његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ своју, а на Тавору им је показао божанску природу своју. То виђење Божанства Његовог и слушање небеског сведочанства о њему као Сину Божјем требало је да послужи уценицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.
Тропар, глас 7:

Преобразилсја јеси на горје, Христе Боже, показавиј учеником твојим славу твоју, јакоже можаху: да возсијајет и нам грјешним свјет твој присносушчниј, молитвами Богородици, свјетодавче, слава тебје.

Тамо где Израиљ победи Сисару 
Изволи се тамо и Небесном Цару 
На молитве поћи и на ноћна бдења, 
Да покаже славу Свог Преображења, 
И утврди веру својих следбеника 
У победу трајну Њега - Победника. 
Ту светлост божанску Он из Себе пусти 
Па обасја Тавор, мрак разагна густи; 
Светлост што ј' у Себи дуго задржав'о 
Од које је свету по мало раздав'о 
Пустио је сада лучама обилним, 
Лучама радосним, лучама умилним. 
Небу да открије блесак човечанства, 
Земљи и људима истину Божанства. 
Нека небо види Посланика свога, 
Нека земља позна Спаситеља Бога.

РАСУЂИВАЊЕ

Зашто Господ не показа славу Своју божанску на Тавору пред свима ученицима него само пред тројицом? Зато, прво, што је Он сам кроз уста Мојсејева дао закон: на рјечима два или три свједока да остане ствар (V Мојс. 19, 15) ... Три сведока су, дакле, довољна. Даље, и за то још, што су та три сведока били одабрани. Њих тројица представљају 3 главне добродетељи: Петар - веру, јер је он први исказао веру своју у Христа као Сина Божјег, Јаков - наду, јер је с надом у обећање Христово први положио живот свој за Господа будући први убијен од Јевреја, Јован - љубав, јер је на прси Господње наслоњен био и под Крстом Господњим остао до краја. Бог се не назива Бог многих него Бог одабраних. Ја сам Бог Аврама, Исака и Јакова. Често је једног верног човека Бог ценио више него цео један народ. Тако је Он у више махова хтео уништити народ Јеврејски, но због молитава праведнога Мојсеја оставио је народ тај у животу. И више је слушао Бог верног Илију пророка него целу царевину неверног Ахава. Због молитава једног човека често је Бог спасавао градове и народе. Тако грешни град Устјуг имаше бити срушен огњем и градом, да га не спасе молитвама својим један једини праведник у њему, св. Прокопије јуродиви (8. јула).

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Промисао Божји који награди врлину Руте и Воза (Рут.) и то: 
1. како Рута оставши удова оста верна свекрви својој старој и трудом својим храњаше и њу и себе; 
2. како богати Воз беше милостив и помагаше ове две сироте жене; 
3. како Воз и Рута ступише у брак, из ког, се роди Овид, отац Јесеја, оца Давидова.

БЕСЕДА

о узвишености цркве Божје
Биће у потоња времена гора дома 
Господњега утврђена уврх гора и 
узвишена изнад хумова, и стјецаће 
се к њој сви народи
(Иса. 2, 2). 
Ово пророчанство односи се на Цркву Христову. Колико је ово пророчанство могло изгледати тајанствено за Јевреје пре Христа, толико је оно нама данас сасвим јасно. Гора, или висина, дома Господњега заиста је утврђена уврх гора, т.ј. уврх висина небесних; јер Црква Христова прво не држи се земљом него небом, и јер најзад један део чланова цркве (и то сада већи део) налази се на небу док је други још на земљи. Даље, Црква Христова узвишена је изнад хумова, т.ј. изнад свих земаљских и људских величина. И философија људска, и уметност, и све културе народа, и све вредности земаљске представљају само ниске хумове према недогледној висини Цркве Христове. Јер све те хумове цркви није било тешко створити, док ниједан од њих - нити сви они укупно, у течају многих хиљада година - није могао створити цркву. Најзад, говори пророк, стјецаће се к њој сви народи. Коме су се, у истини, до сада стекли сви народи, ако не Цркви Христовој? Храм Јерусалимски био је неприступан незнабошцима под претњом смртне казне. Црква је пак од почетка призивала све народе на земљи, послушна заповести Господа: идите, и научите све народе (Мат. 28, 19). То је виђење Исаије, сина Амосова, виђење из далеке даљине, виђење истинито и чудесно. 
О Господе чудесни, ми Ти благодаримо непрекидно, што си нас удостојио, да будемо деца цркве Твоје свете и истините, и узвишене изнад свих светских висина. Теби слава и хвала вавек. Амин.



Откриће и пренос моштију светог првомученика и архиђакона Стефана

Откриће и пренос моштију св. Стефана архиђакона и првомученика. Када злобни Јевреји камењем убише св. Стефана, оставише тело његово да га пси изеду. Но другчије хтеде Промисао Божја. Тело мучениково лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана, а друге ноћи дође Гамалил, учитељ Павлов и потајни ученик Христов, узе тело, однесе га у Кафаргамалу на своје имање, и ту га чесно погребе у једној пећини. У иступећину сахрани Гамалил и свога пријатеља Никодима, који плачући над гробом Стефановим умре. Ту сахрани Гамалил и свога крштенога сина Авива. И према своме завештању и сам Гамалил ту беше сахрањен. Од тога времена прошли су векови, и нико од живих није знао, где је сахрањено тело св. Стефана. Но 415. год., за време Јерусалимског патријарха Јована, јави се Гамалил три пута у сну свештенику Кафаргамалском, Лукијану, и потанко му оприча све о сахрани свих поменутих указујући тачно местоњихових заборављених гробова. Узбуђен од тога сна Лукијан јави патријарху, и с благословом патријарховим оде с људима и откопа четири гроба. Гамалил му беше већ у сну рекао, које је чији гроб. Силни мирис благоухани испуни сву пећину од моштију светитељских. Тада мошти св. Стефана беху свечано пренете на Сион и ту чесно сахрањене, а мошти осталих изнесене на једно брдо више пећине, и ту у једној цркви положене. Многа исцелења болесника догодише се тога дана од моштију св. Стефана. Доцније те мошти бише пренете у Цариград. Тако Господ увенча многом славом онога који први за Његово име крв своју проли.

Тропар (глас 4):

Царским венцем си венчао главу твоју страдањем, која си претрпео због Христа Бога, први међу мученицима, Свети Стефане: Ти си изобличио јудејско безумље и видео си Спастиља твога како седи са десне стране Оца: Њега моли за спасење душа наших.

Свештеномученик Стефан папа Римски, и други с њим

Био папа у Риму од 253-257. год. Борио се против јеретика Новатијана. Исцеливши Лукилу, ћерку трибуна Немезија, крсти обоје. Пострада у време Валеријана са 12 својих клирика.

Посечен за време литургисања.

Свети блажени Василије јуродиви Московски

Отац му се зваше Јаков а мати Ана. У 16. години својој предао се подвигу јуродства, и у том тешком подвигу издржао 72 године. Живео свега 88 година. Ишао бос, гологлав и у дрољама. Није имао никаква стална обиталишта. Исправљао је грешнике, укоревао велможе, прорицао истинито, имао виђења на даљину. Натрпевши се довољно од глади, од мраза, од увреда људских, Василије блажени предаде Богу своју свету душу. На погребуму био цар Иван с митрополитом. Сахрањен у храму Московском Пресвете Богородице, назватом после по његовом имену.

Усред ноћи тамне Гамалил се јави, 
Лукијану тајну чудесну објави; 
Гамалил се јави, старац достојанствен, 
На светломе лицу осмејак тајанствен, 
Дуга седа брада, и седе му власи, 
Хаљина му бела, црвен крст је краси. 
Па Гамалил стави четири кошнице 
У пећини једној крај четири гробнице. 
Три бејаху златне, четврта сребрена, 
Свака беше цвећем красним испуњена. 
Прва беше пуна црвенога цвећа, 
Три остале белог, из рајског пролећа. 
- Та златна кошница, Гамалило рече. 
Са црвеним цвећем, из ког мирис тече. 
Та пред гробом стоји Стефана светога, 
Што крв своју проли за Христа живога. 
А две друге златне са цвећем пребелим 
С Никодимом светим ја, Гамалил, делим 
Ту његово тело, а ту моје тело 
А четврта она - чисто сребро бело 
И са белим цвећем, ту Авив почива, 
Мој синак једини, кога гледам жива. 
Кошница му бела и цвеће му бело, 
Јер чисту имаше и душу и тело, 
Млад и крштен умре као цветак рани, 
Крај Стефана светог ја сина сахрани' 
Да помогне светац мом Авиву сину 
Ко што он поможе сваком хришћанину.

РАСУЂИВАЊЕ

Ми морамо бити стрпљиви и милостиви према грешнику, ако хоћемо да дуготрпљиви Бог буде милостив према нама. Велика милосрдност блаженог Александра патријарха Антиохијског постала је била пословична. Неки његов писар украде му неколико златника и побегне у Тиваиду. Но у пустињи ухвате га разбојници и одведу собом. Узнавши о овоме Александар пошље 85 златника разбојницима као откуп. Зато се говорило: „милост Александрова не може бити побеђена никаквим грехом." А св. Јован Милостиви пише: „Дуготрпљивост је Божја непокретна, и милост његова незлобива... Колико зликоваца, који иду да убију и украду, Он прикрива, да не буду ухваћени и на муке стављени. Морски разбојници плове помору, и Он не наређује мору да их потопи. Колико се њих криво куну Светим Причешћем, и Оп трпи, не плаћајући им овде злом. Хајдуци на Друму пљачкају, и Он их не предаје зверовима да их растргну... Блудници с блудницама ходе, а Он трпи. Зашто све то? Јер чека покајање и обраћање. Заиста Бог не жели пропасти грешнику... Зато, браћо, застидимо се пред преблагим Господом Богом."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну помоћ Божју покајаним Израиљцима (Судиј. 11), и то: 
1. како покајници завапише Богу: чини с нама што ти је драго, само нас сад избави (Судиј. 10); 
2. како дух Господњи сиђе на Јефтаја, и он разби Амонце и ослободи Израиљ; 
3. како и данас покајање људи доводи до мира с Богом и низводи помоћ Божју у напасти.

БЕСЕДА

о жалби Божјој на народ неверни
Чујте небеса и слушај земљо, јер 
Господ говори: синове одгојих 
и подигох, а они се одвргоше мене
(Иса. 1, 2). 

Гњев, гњев Божји! У гњеву одвраћа се Бог од народа избраног и жали се на њ осталим створењима Својим, жали се небесима и земљи. Чујте ангели моји свети и словесни, и чујте све твари земаљске бесловесне! Хтедох народ овај учинити светим и словесним, а он се унизи испод твари бесловесних нечистотом и неблагодарношћу. Назвах их синовима Својим и узвисих их, а они ми окретоше леђа и одоше за скверним идолима! Гњев, гњев Божји, гњев љубави, која и по хиљадити пут чини добро губавцу, но која и по хиљадити пут бива попљувана од губавца. Кад би све мртве стихије проговориле могле би, са свима живим тварима, посведочити превелика чудеса, која једини и живи Бог учини у Мисиру и у пустињи за народ Израиљски, само да би се овај народ одвратио од идолопоклонства и поверовао у јединога живога и свемогућега Бога. То би могла посведочити и вода и крв, и камен и дрво, и тама и огањ, и жабе и мухе, и птице и змије, и болест и смрт, и облак и дим, и ветар и мана, и бакар и гвожђе, заједно са фараоном и многобројним народима, чудесно побеђеном руком Божјом и уклоњеним с пута народу Израиљском. Па ипак се тај народ одврже од Бога и оде за идолима! 
То је страшно виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег. О браћо моја, помислите, какво би виђење имао пророк Исаија за нас, кад би се данас појавио у нашем народу! 
О Господе, једини живи, и једини свемоћни, прикуј ум и срце наше уз Тебе, Бога истинога, и сачувај нас, сачувај нас одступништва од Тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ
ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ


У Светом Писму је речено: "Сине мој! Ако приступаш служењу Господу Богу припреми своју душу на искушења: управи срце своје и буди чврст, и не дај да те узнемире мисли; прилепи се уз Њега и не одступај како би се на крају узвисио" (Сир.2,1-3).
Чим се одлучиш да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грехе одмах ће се појавити мноштво унутрашњих и спољашњих препрека. Непријатељи људског рода, сазнавши зѕ твоју намеру на сваки начин ће те узнемираваати разним неприликама споља и сумњама, помислима и страховима изнутра. Али, све ће нестати чим покажеш да имаш чврсте намере.
Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремама за претходну исповест и припремом за следећу. Значи, често исповедање греха ће те чувати, подржавати и чинити бодрим сав твој духовни живот. Благодат Божја која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере: Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.
Иако је пожељно да човек има свог духовника, то уопште није обавезѕн услов за истинско покајање. За човека који стварно пати због свог греха нема разлике код кога се исповеда: само да се што пре покаје и добије разрешење. Покајање мора бити потпуно слободно, без икакве принуде.
Исповест није разговор о својим недостацима и сумњама, то није једноставно упознавање духовника са собом. Исповест је Света Тајна, а не само "религијски обичај." Исповест је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која се рађа од осећања светиње, исповест и покајање су тзв. друго крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање је први степен светости, ван Бога.
Прва ствар за онога који се спрема за исповест мора бити испитивање срца. За то је потребно да се човек припреми неколико дана - да пости, да чита духовну литературу, да се више моли, да чита савете и поуке о Светој Тајни Покајања, да се сети и да запише своје грехе. Обично људи који немају искуства у духовном животу не виде ни мноштво својих греха ни њихову одвратност. Кажу: "ништа посебно нисам учинио", "имам само ситне грехе, као сви остали", "нисам крао", "нисам убијао" - тако често многи почињу исповест. А самољубље, нетрпљење прекора, безосећајност, човекоугађање, слабост вере, недостатак љубави према ближњем,, а малодушност и духовна лењост? Зар све то нису тешки греси? Зар је наша вера делатна и ватрена? Да ли сваког човека волимо као брата у Христу? Да ли смо достигли кротост, безгневље, смирење? Чиме објаснити нашу безосећајност на исповести, нашу умишљеност, ако не каменом безосећајношћу, мртвилом, смрћу душе и срца? Зашто су Свети Оци, који су нам оставили покајне молитве, сматрали себе највећим грешницима, а ми смо убеђени да је код нас све у реду?! Што јаче светлост Христова обасјава срца, тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде не ужасавају се, јер немају са чим да упореде, јер је Христос за њих сакривен завесом њихових греха.
У покушају да се човек разабере у погледу моралног стања своје душе треба да се потруди да направи разлику између основних и секундарних грехова, између симптома и дубљих разлога. На пример, ми примећујемо, и то је врло важно, расејаност на молитви, непажњу за време богослужења, одсуство интересовања за слушање и читање Светог Писма, али зар ови греси не проистичу из маловерности или слабе љубави према Богу?! Треба у себи да приметимо својевољност, непослушност, самооправдање, нетрпељивост, тврдокорност и тврдоглавост, али много је важније да човек открије и схвати њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако примећујемо у себи жељу да увек будемо у друштву с људима, ако испољавамо брбљивост, склоност ка подсмевању и оговарању, ако се превише бринемо о свом спољашњем изгледу и одећи, треба брижљиво да испитамо те страсти, јер се наша сујета и гордост најчешће тако испољавају. Ако претерано примамо к срцу животне неуспехе, тешко подносимо растанак, неутешно патимо за умрлима, зар се у јачини и дубини тих наших искрених осећања не крије неверје у благу Промисао Божју?
Постоји још једно средство које може да нам помогне у познању наших греха. Пре исповести треба да се присетимо за шта нас обично криве људи који живе заједно са нама, наши ближњи: често су њихова окривљавања, прекори и напади оправдани. Пре исповести треба да затражимо опроштај од свих пред ким се осећамо кривим да бисмо Светој Тајни приступили мирне савести.
Приликом таквог испитивања срца човек треба да пази да не падне у претерану сумњичавост и ситничарску подозривост према сваком покрету срца; ако кренемо тим путем можемо да изгубимо осећај за битно и небитно, да се заплетемо у ситнице. У таквим случајевима треба привремено да оставимо испитивање своје душе и молитвом и добрим делима да просветлимо своју душу.
Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети греха, и да га чак запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Онај ко приступа Светој Тајни Исповести код духовника не треба да донесе списак грехова, већ осећање покајања, не детаљно препричавање свог грешног живота, већ скрушено срце.
Знати своје грехе још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ прима искрену и поштену исповест, чак ако она и није праћена снажним осећањем покајања, ако и тај грех - камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без лицемерја. Ипак, скрушеност срца, жалост због сопствених греха јесте оно најважније што можемо и треба да донесемо на исповест.
Али, шта да чинимо ако се наше срце исушено од греха не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су "немоћ духовна и телесне слабости" толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у току саме исповести, јер сама исповест, само гласно изговарање својих греха могу да омекшају наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања.
За превладавање наше духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост. Исцрпљујући наше тело, пост нарушава наше телесно спокојство и душевни мир, који су погубни по наш духовни живот. Ипак, пост сам по себи само припрема и растреса терен нашег срца које после тога може да упије молитву, Реч Божју, Житија Светих и дела Светих Отаца, а што ће бити праћено појачаном борбом са својом греховном природом, што ће нас подстаћи да активно чинимо добра ближњима.
Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у нама. Ето, на то треба усмерити своје напоре. Због тога је веома корисно читање и размишљање о смрти, о Страшном Суду, о несрећном бивствовању грешника у паклу, о пролазности живота и о бесконачној величини вечности.
На исповести не треба очекивати питања, човек сам треба да уложи напор, јер је исповест подвиг и самопринуда. Треба да говори тачно, не скривајући ругобу греха уопштеним изразима. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи саблазан самооправдавања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне "олакшавајуће околности", одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Понекад се људи позивају на слабо памћење које, наводно представља препреку да се човек сети свих греха. И заиста, често се дешава да лако и брзо заборавимо своје грехе. Али, да ли се то дешава само због заборавности? Има например, случајева, кад је јако и до бола било повређено наше самољубље, кад нас је неко незаслужено увредио, или насупрот томе случајева који годе сујети: успеха, добрих дела, похвала, захвалности - свега тога се сећамо дуго година. Све оно што у нашем светском животу на нас оставља снажан утисак дуго и јасно памтимо. Не заборављамо ли своје грехе због тога што им не придајемо озбиљан значај?
Неки људи се боје и као да не верују да им греси могу бити опроштени и та бојазан понекад поприма облик болести. Осећај страха се темељи на недостатку вере, наде и љубави према милосрдном Господу, или пак на честом понављању греха. Труди се да не грешиш и онда ће се, уз Божју помоћ, смањити и брига за то да ти Господ неће опростити.
Не усуђуј се да помислиш да су твоји греси толико велики да нема смисла кајати се. Ко прима наше покајање? Ко исцељује наше греховне ране? Свемогући Бог. Запамти: Свемогући. Свемогући Лекар! И као такав, Он чини могућим опроштај и најтежих могућих греха
Има такозваних неисповеђених греха са којима многи живе много година, а можда и читавог свог живота. Све време они имају жељу да их открију духовнику, али их је превише срамота да о њима говоре и тако пролази година за годином. Међутим, они стално муче душу и припремају јој вечну осуду. О, како се треба плашити непокајаних и неисповеђених греха! Наш живот је, како каже Апостол, исто што и пара (Јаковљ. 4,14), данас смо живи, а сутра нам се спрема крај. Где ћемо тамо сакрити своје грехе? Треба се стидети греха, а не покајања. Покајање је победа над самим собом, победнички трофеј због којег је онај који се покајао достојан сваког посштовања и части.
Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, када грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била радост.
Покајање неће бити потпуно уколико човек, кајући се изнутра, не донесе чврсту одлуку да се не враћа том греху. Али, рећи ћеш: "Како могу да обећам да нећу поновити грех? Зар није исправније мислити да ће се због наше немоћи, поновити? Јер, и на основу искуства свако зна да се кроз неко време човек враћа истим гресима и да се из године у годину не види побољшање?" У ствари није тако! Нема случаја да приликом искреног покајања и добре жеље Свето Причешће које је човек примио, у души није изазвало благе промене. И тешко да човек може сам да суди о свом стању. Све већи захтеви према себи, строгост и изоштрен духовни вид често стварају утисак да греха има све више и да се њихово дејство појачало. Верник почиње да мисли да је постао још грешнији, да болести постају снажније. У ствари, много тога се побољшало, много зла је одбачено, али се на његовом месту појавило оно што раније није било примећено и борба се мора наставити истом снагом.
Често нам Господ по посебној Промисли Својој затвара очи за наше успехе, да би нас сачувао од сујете и гордости. И обрнуто: да не бисмо пали у очај и да бисмо се одлучили на борбу с грехом, Господ нам не допушта да одједном видимо слику свог греховног пада, која је крајње ужасна, већ нам, по мери нашег духовног узраста, отвара очи. Често грех дуго остаје у човеку, али честа Исповест, причешћивање Светим Тајнама поткопава и слаби његов корен. Па и сама борба против греха, патња због греха - зар већ то само по себи није напредак?! "Не бој се, чак и ако падаш сваког дана и одлазиш од путева Божјих, стој храбро, и Анђео-Чувар ће поштовати твоје стрпљење", говори Свети Јован Лествичник.
Па чак и ако нема овог осећања олакшања и препорода, треба имати снаге за повратак исповести, своју душу у потпуности треба очистити од нечистоте, треба храбро избацити све наказности, све гадости, без прикривања, без украшавања, очистити је од скврноте и прљавштине. Онај ко тежи ка томе увек ће успети!
Само, не смемо себи да приписујемо своје успехе, да рачунамо на своју снагу, да се уздамо у своје могућности. Тако можемо да изгубимо све што смо стекли.
"Да, господе, Царе, дај ми да сагледам своје грехе..." (из Великопосне молитве Св Јефрема Сирина)
"Господе, дај ми мисао за исповедање греха мојих" (из 7. Молитве Св Јована Златоуста пре спавања)
"Расејани ум мој сабери, Господе, и залеђено срце очисти, као Петру дај ми покајање, као царинику - уздах и као блудници - сузе.
Амин.

 
<< Почетак < Претходна 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Следећа > Крај >>

Страна 1 од 34

 

                                                                                                                    ЈАНУАР 2017

НЕДЕЉА 1/јануар СВ. ЛИТУРГИЈА у 10.00ч ОЛОФСТРЕМ- ОЦИ

6/јануар-петак- БАДЊЕ ВЕЧЕ-  Почетак у 17.00ч (Вечерња служба, освећење, делење и палење бадњака) ОЛОФСТРЕМ

7/јануар  РОЂЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА "БОЖИЋ"-СВЕТА ЛИТУРГИЈА у 09.00ч Олофстрем

18.јануар- среда-Св. Литургија у 10.00ч КРСТОВДАН- Олофстрем

19. јануар – четвртак-Св. Литургија у 10.00ч БОГОЈАВЉАЊЕ- Олофстрем

     17.00ч ВЕЧЕРЊА СЛУЖБА-Олофстрем

20. јануар. петак-СВ Литургија у 10.00ч Сабор Св. Јована Крститеља -ЈОВАНДАН

29. јануар- - Св. Литургија у 10.00ч- Олофстрем

                                                                                                                    ФЕБРУАР 

12/фебруар Недеља- Св. Литургија у 10.00ч СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА Олофстрем

15/фебруар- среда-Св. Литургија Манастир Покрова Пресвете Богородице Смедјерид

18/ фебруар Субота- ВЕЛИКЕ ЗИМСКЕ ЗАДУШНИЦЕ-  СВЕТА ЛИТУРГИЈА 10.00ч

                                                                                                                     МАРТ

05. март Св. Литургија- Недеља у 10.00ч Олофстрем

Чин Православља.

Саслужује О. Сергеј из Московске Патријаршије

12. март Св. Литургија Недеља у 10.00ч

18. март- субота -халмстад-света тајна јелосвећења

25. Март -субота СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛОСВЕЋЕЊА у 17.00ч у Олофстрему

(саслужују Браћа свештеници из суседних парохија).

                                                                                                                      АПРИЛ

02. април СВ. Литургија -недеља у 10.00ч

07. април Св. Литургија у 10.00ч БЛАГОВЕСТИ

09. април Св. Литургија у 10.00ч ЦВЕТИ Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим

13. април ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК Св. Литургија у 10.00ч

14. април ВЕЛИКИ ПЕТАК Изношење плаштанице 17.00ч

16. април Св. Литургија у 10.00ч ВАСКРСЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА- ВАСКРС 

30. април Св. Литургија у 10.00ч недеља

                                                                                                                             МАЈ

06. Мај Субота Св. Литургија у 10.00ч СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ- ЂУРЂЕВДАН-

МАНАСТИРСКА СЛАВА

12. Мај Петак Св. Литургија у 10.00 ч Св. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ

25. мај -четвртак Св. Литургија у 10.00ч -ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

                                                                                                                     ЈУНИ

04. ЈУНИ Недеља СВ. Литургија у 10.00ч ДУХОВИ- Силазак Светога Духа на Апостоле

10. ЈУНИ- субота- Св. Литургија у Смедјериду САБОР у Манастиру Покрова Пресвете Богородице- НАЧАЛСТВУЈЕ ЕПИСКОП ДОСИТЕЈ са помесним свештенством.

18. јуни -Недеља Св. Литургија у 10.00ч у Олофстрему

28. Јуни -Среда -Св. Литургија у Олофстрему у 10.00ч ВИДОВДАН

                                                                                                                     ЈУЛИ-август

 

07 -Јули-Петак Св. Литургија у 10.00ч у Олофстрему- ИВАНДАН

12.Јули- среда. Света Литургија у 10.00ч ПЕТРОВДАН
26. Јули- недеља Св. Литургија у 09. 00. Огњена Марија(смедјерид) 


02-август-среда Св Илија- Св. Литургија у 10.00ч -ИЛИНДАН( Смедјерид)-Епископ Доситеј Началствује
19. Август- субота- Св Литургија у 10.00ч -ОЛОФСТРЕМ-ПРЕОРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
28. Август- понедељак Св. Литургија у 10.00ч Олофстрем УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ