www.manastir.se

Св. Литургија- Недеља 5.март у 10.00ч у Олофстрему

Свети великомученик Теодор Стратилат

Има мучеништва драгоценијег од драгоценог. Драгоценост мучеништва зависи од величине блага које један хришћанин напусти, и место тога прими страдање; и зависи још од величине страдања, које он поднесе Христа ради. Свети Теодор, војвода римски, у војсци цара Ликинија, и градоначелник града Ираклије, презре и своју младост, и лепоту, и чин војводски, и милост царску, и место свега тога прими на се грозне муке Христа ради. Најпре би Теодор шибан, и прими шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху; потом би на крст дигнут и сав стрелама изрешетан. Најзад мачем посечен. Зашто све то? Зато што Теодор свети љубљаше Христа Господа изнад свега у свету; што презре глупу идолопоклоничку сујеверицу цара Ликинија, што скруши идоле од сребра и злата, и раздаде комађе од њих сиромасима; што обрати многе у веру Христову, и што позва и самога цара Ликинија да се одрече идола и поверује у јединог живог Бога. За све време мучења свети Теодор је непрестано говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Пострада свети Теодор 8. фебруара 319. године у три часа по подне, и пресели се у царство Христово. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Чудотворне мошти његове пренете су из Евхаите у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни (в. 8. јун).

Тропар (глас 4):

Мудрим војевањем за истину, мучениче, био си добри војвода небеског Цара, Свети Теодоре. Оружјем вере наоружавао си се мудро и победио војске демона, и показао си се као победоносни страдалац: Зато те са вером увек прослављамо.

Свети пророк Захарија

Једанаести од мањих пророка. Заједно с пророком Агејем побуђивао кнеза Зоровавеља да обнови храм јерусалимски. Прорекао свечани улазак Христов у Јерусалим на магарету, младету магаричину; (Зах 9, 9) и Јудино издајство за тридесет сребрника: и измјерише ми плату, тридесет сребрника; (Зах 11, 12) и бежање апостола од Христа у време Његовог страдања: удариће пастира, и овце ће се разбјећи. (Зах 13, 7) Пророк Захарија назива се Срповицем, зато што је у визији видео срп што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег. Упокојио се последње године царовања Дарија Хистаспа, око 520. године пре Христа.

Свети Сава II, архиепископ српски

Син краља Стефана Првовенчаног, а синовац светог Саве I. Пре монашења звао се Предислав. Следујући пример свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Изабран за архиепископа српског после светог Арсенија, под именом Саве II, он је управљао црквом с великом преданошћу и љубављу. Упокојио се 1268. године. Мошти му леже у манастиру у Пећи.

Тропар (глас 4):

Уздизање вере и образ кротости, и као дрво усред Раја светим делима твојим свет си просветио, због тога ка часним моштима твојим са љубављу прилазимо, целивамо их и верно ти појемо: Буди у помоћи онима који у песмама величају свету и светлу успомену твоју, милостиви светитељу, оче Саво, и молимо те да се молиш Христу Богу да спасе душе наше.

Предислав се загледао, 
Млад Предислав заплакао. 
Краљица га мајка пита, 
Куд му поглед тако скита ? 
— У што гледаш, Предиславе? 
— У лик стрица, светог Саве. 
Краљ Стефане сину рече: 
— Да те женим, слатки сине, 
— Ја се старим, време тече, 
Коју волиш? Кажи име! 
A Предислав оца штује 
Ал' за жену ни да чује. 
Предислав се монах гради, 
Христовом се речју слади, 
И назва се Сава Втори, 
Сузе рони, па говори: 
— Настављај ме, свети Саво, 
Јевађелским путем право! 
Умре краље и краљица 
И патријарх Арсеније, 
Оста црква удовица. 
Од части се Сава крије, 
Ал' част двојна на њег слети: 
Би владика, и још — свети.

РАСУЂИВАЊЕ

Св. Серафим Саровски пише о очајању: "Као што се Господ брине о нашем спасењу, тако се човекоубица ђаво стара да доведе човека до очајања. Јуда издајник био је малодушан, и неискусан у борби, зато ђаво, видећи га у очајању, напао је на њ и принудио га да се удави. А Петар, тврди камен, павши у велики грех, као искусан у борби, није очајавао и није изгубио присуство духа, но пролио је горке сузе од топла срца, и ђаво видећи то, побегао је од њега као огњем опаљен. И тако, братије, учи преподобни Антиох, када очајање нападне на нас, не треба да му се подамо, но укрепљени и ограђени светом вером, с великим мужеством рецимо лукавоме духу: "Шта имаш ти с нама, отпадниче од Бога, бегунче с неба и робе лукави? Ти нам не смеш ништа нахудити. Христос, Син Божји, има власт над нама и над свим. А ти, пагубниче, удаљи се од нас! Укрепљени Његовим часним крстом ми попиремо твоју змијску главу."

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса као војводу и то: 
1. као војводу који је изашао у борбу против сатане, 
2. који је изашао у борбу против греха у људима, 
3. који је узео у одбрану добро од зла у свету, 
4. који је победио сатану, грех и смрт.

БЕСЕДА

о томe како прави хришћанин срета мржњу света
И сви ће омрзнути на вас имена мојега ради (Лк. 21, 17) 
Сви који воле себе више него Бога, омрзнуће на следбенике Господа Исуса; 
Сви који воле тело више него душу, омрзнуће на следбенике Господа Исуса; 
Сви који воле овај свет више него вечно Царство Божје, омрзнуће на следбенике Господа Исуса; 
Сви који воле грех више него врлину, омрзнуће на следбенике Господа Исуса. 
Број ових мрзитеља имена Исусовог некад је већи, некад мањи. Но ма колики да је њихов број, не бојте се, браћо, јер број ангела и светитеља јесте огроман. Број ваших сродника на небесима, то јест оних који љубе Господа Исуса, превишава број звезда на небу и песка у мору. О не бојте се, с вама је Христос, а то значи да сте ви увек надмоћнији од мрзитеља ваших. Кад је Најјачи на вашој страни, ви сте увек многобројнији, јер сте увек јачи од свакога броја непријатеља ваших. 
О Господе Исусе, Господе свесилни, само Ти увек буди с нама, и помози нам, да ми увек будемо неодступно с Тобом, и страха ће нашег нестати. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 



Светогорски старци о исповести деце (и одраслих)

Светогорски старци о исповести деце (и одраслих)

У време када ишчекујемо рођење Богомладенца, превели смо за вас овај текст о исповести деце. Поред тога што можемо чути искусне светогорске старце и њихове савете о овој теми, и ми одрасли можемо понешто научити о нашем приступању Светој Тајни Исповести.

 

Светогорски старци о исповести деце

Јеромонах Павле, архондар[1] манастира Дионисијат који је током много година духовно руководио стотине лаика из Грчке, Кипра и других земаља православног света који посећују Свету Гору, позивајући се на речи Светог Василија Великог говори о десетогодишњем узрасту као времену за прву исповест деце.

По речима Старца Никодима, ученика архимандрита Херувима Карамбеласа, дечија исповест може почети и у ранијем узрасту: „Ако дете само осети потребу да се покаје – такво стремљење је потребно подстаћи. Чак ако и на исповести каже нешто што није суштински важно“.

Игуман манастира Светог Павла архимандрит Партеније (Мурелатос) сматра да се прва исповест може догодити чак и са три година: „Што дете раније почне да живи духовним животом, то је боље. Најефикасније васпитање је управо у раном узрасту. У Грчкој постоји изрека: ‘Како научиш своје дете, тако ћеш и добити’. Потребно је објаснити детету шта је Исповест. Деца могу да се исповедају већ са три године. Учествујући у тој али и у другим Тајнама, дете ће јачати у вери.

Родитељи могу деци да дају материјалну храну, а духовни отац ће им дати духовну храну. Управо таква деца израстају у праве људе, умеју да слушају старије и живе благодатним животом Цркве.

Документ на коме нема никаквог печата ништа не вреди. Тако и је са човеком. У Тајни исповести он добија печат Светога Духа. Да, малишан и нема грехове, али када смирено клекне на колена пред Крстом и Јеванђељем и када му свештеник на главу стави епитрахиљ, прочита молитву за опроштај грехова, он добија благодат од Господа.

Дете које потпуно учествује у црквеном животу, заштићено је са свих страна, испуњено благодати и радости“.

Архимандрит Партеније и други Старци које смо питали упозоравају на претварање Тајне исповести у формалност.

Исповест не треба да буде додатак за Тајну Причешћа. Покајање представља самосталну Тајну која треба да се врши онда када човек осећа неопходност у њој, а не пред сваким причешћивањем Светих Христових Тајни.

Познати светогорски духовник – Старац Макарије (духовник келије Маруда[2]) наглашава:

„Злочин је насилно одвођење детета на исповест. Такође, није допуштено водити на исповест дете које није спремно за ову Тајну. Не сме се покајање претварати у формалну навику. Дете треба да схвати зашто се исповеда, у чему је дубоки смисао покајања, других Тајни и духовног живота у целини. Ако не буде свесно смисла Тајне, већ буде имало однос према томе као према некој формалности која је неопходна да би дошао до Причешћа или ради моралног оправдања, у неком тренутку може и да се удаљи од Цркве. Овде може да се деси и следеће: након што током много година, након грехова типа „нисам слушао маму и тату, посвађао сам се са братом, нисам радио домаће задатке“ дођу озбиљнија искушења и падови (дете које није постало свесно шта је покајање) може да их сакрије на исповести, бојећи се да не падне у очима свог духовног оца. Следећи корак може бити одлазак из Цркве“.

Старац Макарије подсећа да истинско покајање не представља „рапортирање о моралним падовима за одређени временски период, није покушај да се олакша савест, већ жеља да се човек промени и потпуно посвети Богу.“

Светогорски старци наглашавају да нам освешћено учествовање у црквеним Тајнама даје благодат и јача нас на путу духовног живота. Учешће детета у тајни Исповести могуће је уз услов да га родитељи не воде просто на исповест, већ да му објашњавају смисао и значај покајања. Притом је потребно узети у обзир да се узраст прве исповести за свако дете одређује индивидуално.

Преносимо и речи архимандрита Нифонта, монаха светогорског манастира Ватопед:

Дужни смо да научимо децу молитви, да могу да опште са Господом. Дужни смо да стојимо сви заједно, трудимо се да живимо са Црквом, да наша деца знају где је грех, а где врлина, да знају Исуса Христа Који је Спаситељ света. Наша деца све схватају. Треба да им објаснимо како треба живети по вери. Међутим, пре свега треба да виде како ми сами постимо; треба да виде да се искрено и ватрено молимо, да идемо у храм, а не спавамо у недељу ујутро.

Главно је молити се за своју дечицу. Тамо где речи не могу ништа да учине, треба пасти на колена и молити Мајку Божију и Господа Исуса Христа да узму децу под Свој покров, да из заштите, просветле њихове душе. Мајка Божија увек чује молитве које исходе из људских срца.“

РЕФЕРЕНЦЕ:

[1] Монах одговоран за смештај и оброке гостију манастира. – прим. прев.

[2] Светогорска келија Рођења Пресвете Богородице која је потчињена манастиру Хиландар. – прим. прев.

За ПравославниРодитељ.орг превео: Станоје Станковић

Руски извор: Православие.ру и Агионорос.ру

 

 

 

САВЕТИ ОНОМЕ КО СЕ
ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ


У Светом Писму је речено: "Сине мој! Ако приступаш служењу Господу Богу припреми своју душу на искушења: управи срце своје и буди чврст, и не дај да те узнемире мисли; прилепи се уз Њега и не одступај како би се на крају узвисио" (Сир.2,1-3).
Чим се одлучиш да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грехе одмах ће се појавити мноштво унутрашњих и спољашњих препрека. Непријатељи људског рода, сазнавши зѕ твоју намеру на сваки начин ће те узнемираваати разним неприликама споља и сумњама, помислима и страховима изнутра. Али, све ће нестати чим покажеш да имаш чврсте намере.
Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремама за претходну исповест и припремом за следећу. Значи, често исповедање греха ће те чувати, подржавати и чинити бодрим сав твој духовни живот. Благодат Божја која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере: Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.
Иако је пожељно да човек има свог духовника, то уопште није обавезѕн услов за истинско покајање. За човека који стварно пати због свог греха нема разлике код кога се исповеда: само да се што пре покаје и добије разрешење. Покајање мора бити потпуно слободно, без икакве принуде.
Исповест није разговор о својим недостацима и сумњама, то није једноставно упознавање духовника са собом. Исповест је Света Тајна, а не само "религијски обичај." Исповест је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која се рађа од осећања светиње, исповест и покајање су тзв. друго крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање је први степен светости, ван Бога.
Прва ствар за онога који се спрема за исповест мора бити испитивање срца. За то је потребно да се човек припреми неколико дана - да пости, да чита духовну литературу, да се више моли, да чита савете и поуке о Светој Тајни Покајања, да се сети и да запише своје грехе. Обично људи који немају искуства у духовном животу не виде ни мноштво својих греха ни њихову одвратност. Кажу: "ништа посебно нисам учинио", "имам само ситне грехе, као сви остали", "нисам крао", "нисам убијао" - тако често многи почињу исповест. А самољубље, нетрпљење прекора, безосећајност, човекоугађање, слабост вере, недостатак љубави према ближњем,, а малодушност и духовна лењост? Зар све то нису тешки греси? Зар је наша вера делатна и ватрена? Да ли сваког човека волимо као брата у Христу? Да ли смо достигли кротост, безгневље, смирење? Чиме објаснити нашу безосећајност на исповести, нашу умишљеност, ако не каменом безосећајношћу, мртвилом, смрћу душе и срца? Зашто су Свети Оци, који су нам оставили покајне молитве, сматрали себе највећим грешницима, а ми смо убеђени да је код нас све у реду?! Што јаче светлост Христова обасјава срца, тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде не ужасавају се, јер немају са чим да упореде, јер је Христос за њих сакривен завесом њихових греха.
У покушају да се човек разабере у погледу моралног стања своје душе треба да се потруди да направи разлику између основних и секундарних грехова, између симптома и дубљих разлога. На пример, ми примећујемо, и то је врло важно, расејаност на молитви, непажњу за време богослужења, одсуство интересовања за слушање и читање Светог Писма, али зар ови греси не проистичу из маловерности или слабе љубави према Богу?! Треба у себи да приметимо својевољност, непослушност, самооправдање, нетрпељивост, тврдокорност и тврдоглавост, али много је важније да човек открије и схвати њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако примећујемо у себи жељу да увек будемо у друштву с људима, ако испољавамо брбљивост, склоност ка подсмевању и оговарању, ако се превише бринемо о свом спољашњем изгледу и одећи, треба брижљиво да испитамо те страсти, јер се наша сујета и гордост најчешће тако испољавају. Ако претерано примамо к срцу животне неуспехе, тешко подносимо растанак, неутешно патимо за умрлима, зар се у јачини и дубини тих наших искрених осећања не крије неверје у благу Промисао Божју?
Постоји још једно средство које може да нам помогне у познању наших греха. Пре исповести треба да се присетимо за шта нас обично криве људи који живе заједно са нама, наши ближњи: често су њихова окривљавања, прекори и напади оправдани. Пре исповести треба да затражимо опроштај од свих пред ким се осећамо кривим да бисмо Светој Тајни приступили мирне савести.
Приликом таквог испитивања срца човек треба да пази да не падне у претерану сумњичавост и ситничарску подозривост према сваком покрету срца; ако кренемо тим путем можемо да изгубимо осећај за битно и небитно, да се заплетемо у ситнице. У таквим случајевима треба привремено да оставимо испитивање своје душе и молитвом и добрим делима да просветлимо своју душу.
Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети греха, и да га чак запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности и молитве, у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Онај ко приступа Светој Тајни Исповести код духовника не треба да донесе списак грехова, већ осећање покајања, не детаљно препричавање свог грешног живота, већ скрушено срце.
Знати своје грехе још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ прима искрену и поштену исповест, чак ако она и није праћена снажним осећањем покајања, ако и тај грех - камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без лицемерја. Ипак, скрушеност срца, жалост због сопствених греха јесте оно најважније што можемо и треба да донесемо на исповест.
Али, шта да чинимо ако се наше срце исушено од греха не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су "немоћ духовна и телесне слабости" толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у току саме исповести, јер сама исповест, само гласно изговарање својих греха могу да омекшају наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања.
За превладавање наше духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост. Исцрпљујући наше тело, пост нарушава наше телесно спокојство и душевни мир, који су погубни по наш духовни живот. Ипак, пост сам по себи само припрема и растреса терен нашег срца које после тога може да упије молитву, Реч Божју, Житија Светих и дела Светих Отаца, а што ће бити праћено појачаном борбом са својом греховном природом, што ће нас подстаћи да активно чинимо добра ближњима.
Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у нама. Ето, на то треба усмерити своје напоре. Због тога је веома корисно читање и размишљање о смрти, о Страшном Суду, о несрећном бивствовању грешника у паклу, о пролазности живота и о бесконачној величини вечности.
На исповести не треба очекивати питања, човек сам треба да уложи напор, јер је исповест подвиг и самопринуда. Треба да говори тачно, не скривајући ругобу греха уопштеним изразима. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи саблазан самооправдавања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне "олакшавајуће околности", одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Понекад се људи позивају на слабо памћење које, наводно представља препреку да се човек сети свих греха. И заиста, често се дешава да лако и брзо заборавимо своје грехе. Али, да ли се то дешава само због заборавности? Има например, случајева, кад је јако и до бола било повређено наше самољубље, кад нас је неко незаслужено увредио, или насупрот томе случајева који годе сујети: успеха, добрих дела, похвала, захвалности - свега тога се сећамо дуго година. Све оно што у нашем светском животу на нас оставља снажан утисак дуго и јасно памтимо. Не заборављамо ли своје грехе због тога што им не придајемо озбиљан значај?
Неки људи се боје и као да не верују да им греси могу бити опроштени и та бојазан понекад поприма облик болести. Осећај страха се темељи на недостатку вере, наде и љубави према милосрдном Господу, или пак на честом понављању греха. Труди се да не грешиш и онда ће се, уз Божју помоћ, смањити и брига за то да ти Господ неће опростити.
Не усуђуј се да помислиш да су твоји греси толико велики да нема смисла кајати се. Ко прима наше покајање? Ко исцељује наше греховне ране? Свемогући Бог. Запамти: Свемогући. Свемогући Лекар! И као такав, Он чини могућим опроштај и најтежих могућих греха
Има такозваних неисповеђених греха са којима многи живе много година, а можда и читавог свог живота. Све време они имају жељу да их открију духовнику, али их је превише срамота да о њима говоре и тако пролази година за годином. Међутим, они стално муче душу и припремају јој вечну осуду. О, како се треба плашити непокајаних и неисповеђених греха! Наш живот је, како каже Апостол, исто што и пара (Јаковљ. 4,14), данас смо живи, а сутра нам се спрема крај. Где ћемо тамо сакрити своје грехе? Треба се стидети греха, а не покајања. Покајање је победа над самим собом, победнички трофеј због којег је онај који се покајао достојан сваког посштовања и части.
Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, када грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била радост.
Покајање неће бити потпуно уколико човек, кајући се изнутра, не донесе чврсту одлуку да се не враћа том греху. Али, рећи ћеш: "Како могу да обећам да нећу поновити грех? Зар није исправније мислити да ће се због наше немоћи, поновити? Јер, и на основу искуства свако зна да се кроз неко време човек враћа истим гресима и да се из године у годину не види побољшање?" У ствари није тако! Нема случаја да приликом искреног покајања и добре жеље Свето Причешће које је човек примио, у души није изазвало благе промене. И тешко да човек може сам да суди о свом стању. Све већи захтеви према себи, строгост и изоштрен духовни вид често стварају утисак да греха има све више и да се њихово дејство појачало. Верник почиње да мисли да је постао још грешнији, да болести постају снажније. У ствари, много тога се побољшало, много зла је одбачено, али се на његовом месту појавило оно што раније није било примећено и борба се мора наставити истом снагом.
Често нам Господ по посебној Промисли Својој затвара очи за наше успехе, да би нас сачувао од сујете и гордости. И обрнуто: да не бисмо пали у очај и да бисмо се одлучили на борбу с грехом, Господ нам не допушта да одједном видимо слику свог греховног пада, која је крајње ужасна, већ нам, по мери нашег духовног узраста, отвара очи. Често грех дуго остаје у човеку, али честа Исповест, причешћивање Светим Тајнама поткопава и слаби његов корен. Па и сама борба против греха, патња због греха - зар већ то само по себи није напредак?! "Не бој се, чак и ако падаш сваког дана и одлазиш од путева Божјих, стој храбро, и Анђео-Чувар ће поштовати твоје стрпљење", говори Свети Јован Лествичник.
Па чак и ако нема овог осећања олакшања и препорода, треба имати снаге за повратак исповести, своју душу у потпуности треба очистити од нечистоте, треба храбро избацити све наказности, све гадости, без прикривања, без украшавања, очистити је од скврноте и прљавштине. Онај ко тежи ка томе увек ће успети!
Само, не смемо себи да приписујемо своје успехе, да рачунамо на своју снагу, да се уздамо у своје могућности. Тако можемо да изгубимо све што смо стекли.
"Да, господе, Царе, дај ми да сагледам своје грехе..." (из Великопосне молитве Св Јефрема Сирина)
"Господе, дај ми мисао за исповедање греха мојих" (из 7. Молитве Св Јована Златоуста пре спавања)
"Расејани ум мој сабери, Господе, и залеђено срце очисти, као Петру дај ми покајање, као царинику - уздах и као блудници - сузе.
Амин.

 
<< Почетак < Претходна 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Следећа > Крај >>

Страна 1 од 34

 

                                                                                                                    ЈАНУАР 2017

НЕДЕЉА 1/јануар СВ. ЛИТУРГИЈА у 10.00ч ОЛОФСТРЕМ- ОЦИ

6/јануар-петак- БАДЊЕ ВЕЧЕ-  Почетак у 17.00ч (Вечерња служба, освећење, делење и палење бадњака) ОЛОФСТРЕМ

7/јануар  РОЂЕЊЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА "БОЖИЋ"-СВЕТА ЛИТУРГИЈА у 09.00ч Олофстрем

18.јануар- среда-Св. Литургија у 10.00ч КРСТОВДАН- Олофстрем

19. јануар – четвртак-Св. Литургија у 10.00ч БОГОЈАВЉАЊЕ- Олофстрем

     17.00ч ВЕЧЕРЊА СЛУЖБА-Олофстрем

20. јануар. петак-СВ Литургија у 10.00ч Сабор Св. Јована Крститеља -ЈОВАНДАН

29. јануар- - Св. Литургија у 10.00ч- Олофстрем

                                                                                                                    ФЕБРУАР 

12/фебруар Недеља- Св. Литургија у 10.00ч СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА Олофстрем

15/фебруар- среда-Св. Литургија Манастир Покрова Пресвете Богородице Смедјерид

18/ фебруар Субота- ВЕЛИКЕ ЗИМСКЕ ЗАДУШНИЦЕ-  СВЕТА ЛИТУРГИЈА 10.00ч

05. март Св. Литургија- Недеља у 10.00ч Олофстрем